Паја_Радосављевић

Павле Паја Радосављевић, психолог и педагог, професор унивeрзитета.
Реформатор америчког образовног система.
Родоначелника експерименталне психологије и шеф катедре на Њујоршком универзитету.

Био је био српски професор психологије и педагогије и један од најоданијих пријатеља Николе Тесле.

Похађао је учитељску школу у Сомбору, Пакрацу и Осијеку, где је дипломирао. Студирао је експерименталну психологију и педагогију у Бечу, Јени и Цириху. Докторат из експерименталне психологије стекао је у Цириху код психолога Мојмана (Напредовање заборављања с временом, 1904).

Потом је неколико година радио као учитељ и непуну школску годину као професор психологије и педагогије у Учитељској школи у Сомбору. Поред тога што је био доктор наука, није добио место на Универзитету у Београду јер га, као психолога и педагога експерименталне оријентације, нису прихватали педагози традиционалне хербартовске усмерености.

У САД, на Њујоршком универзитету, студирао је експерименталну педагогију а потом одбранио другу докторску дисертацију (Утицаји садржине речи на примарно памћење, 1908). Годину дана радио је као асистент за психологију на Станфорд универзитету у Калифорнији и упоредо студирао медицину. Када се убрзо вратио на Педагошки факултет Њујоршког универзитета, изабран је за доцента (1910), потом ванредног (1913) и редовног (1915) професора експерименталне психологије, педагогије и педагошке антропологије. На овом универзитету остао је до одласка у пензију 1945. Више пута је долазио у Југославију и држао предавања и семинаре за учитеље и наставнике.

Написао је преко хиљаду радова (монографије, уџбеници и чланци) објављених на српском, енглеском, немачком, руском и другим језицима. Професор Радосављевић је остварио резултате трајне вредности у подручју експерименталне психологије, посебно у проучавању законитости памћења и заборављања. Својим уџбеницима из експерименталне психологије и педагогије допринео је потпунијем заснивању ових научних области, као и стручном усавршавању учитеља и наставника. И из области културне историје, етнопсихологије и педагошке антропологије написао је изузетно вредна дела. Обимним истраживачким и публицистичким радом може се свр-стати у најплодније психологе у свету. Сматра се једним од пионира експерименталне психологије и педагогије. Залагао се за методолошку егзактност у истраживању у психологији и педагогији по угледу на природне науке, за експериментално проучавање психичких појава и васпитне праксе, за објективно проучавање, те је по психолошкој усмерености био близак, а у извесном смислу и претходио, бихејвиористичкој оријентацији у психологији и педагошкој теорији и пракси.

Међу главним делима професора Радосављевића су: Увод у експерименталну психологију, I-II (1908-1909), Психологија за учитеље свију школа (1908), Нацрт опће педагогије за учитеље (1910), Увод у експерименталну педагогију, I-II (1910-1912), Pedagogical Antropology in USA (1917), Who are the Slaves? A Contribution to Race Psychology (1919), Позитивистичка педагогија Огиста Конта (1920).

– Литература: Ј. Искруљев, Др Паја Радосављевић, Житот и рад, Београд 1971.

Pavle Paja Radosavljević, psiholog i pedagog, profesor univerziteta.
Reformator američkog obrazovnog sistema.
Rodonačelnika eksperimentalne psihologije i šef katedre na NJujorškom univerzitetu.

Bio je bio srpski profesor psihologije i pedagogije i jedan od najodanijih prijatelja Nikole Tesle.

Pohađao je učiteljsku školu u Somboru, Pakracu i Osijeku, gde je diplomirao. Studirao je eksperimentalnu psihologiju i pedagogiju u Beču, Jeni i Cirihu. Doktorat iz eksperimentalne psihologije stekao je u Cirihu kod psihologa Mojmana (Napredovanje zaboravljanja s vremenom, 1904).

Potom je nekoliko godina radio kao učitelj i nepunu školsku godinu kao profesor psihologije i pedagogije u Učiteljskoj školi u Somboru. Pored toga što je bio doktor nauka, nije dobio mesto na Univerzitetu u Beogradu jer ga, kao psihologa i pedagoga eksperimentalne orijentacije, nisu prihvatali pedagozi tradicionalne herbartovske usmerenosti.

U SAD, na NJujorškom univerzitetu, studirao je eksperimentalnu pedagogiju a potom odbranio drugu doktorsku disertaciju (Uticaji sadržine reči na primarno pamćenje, 1908). Godinu dana radio je kao asistent za psihologiju na Stanford univerzitetu u Kaliforniji i uporedo studirao medicinu. Kada se ubrzo vratio na Pedagoški fakultet NJujorškog univerziteta, izabran je za docenta (1910), potom vanrednog (1913) i redovnog (1915) profesora eksperimentalne psihologije, pedagogije i pedagoške antropologije. Na ovom univerzitetu ostao je do odlaska u penziju 1945. Više puta je dolazio u Jugoslaviju i držao predavanja i seminare za učitelje i nastavnike.

Napisao je preko hiljadu radova (monografije, udžbenici i članci) objavljenih na srpskom, engleskom, nemačkom, ruskom i drugim jezicima. Profesor Radosavljević je ostvario rezultate trajne vrednosti u području eksperimentalne psihologije, posebno u proučavanju zakonitosti pamćenja i zaboravljanja. Svojim udžbenicima iz eksperimentalne psihologije i pedagogije doprineo je potpunijem zasnivanju ovih naučnih oblasti, kao i stručnom usavršavanju učitelja i nastavnika. I iz oblasti kulturne istorije, etnopsihologije i pedagoške antropologije napisao je izuzetno vredna dela. Obimnim istraživačkim i publicističkim radom može se svr-stati u najplodnije psihologe u svetu. Smatra se jednim od pionira eksperimentalne psihologije i pedagogije. Zalagao se za metodološku egzaktnost u istraživanju u psihologiji i pedagogiji po ugledu na prirodne nauke, za eksperimentalno proučavanje psihičkih pojava i vaspitne prakse, za objektivno proučavanje, te je po psihološkoj usmerenosti bio blizak, a u izvesnom smislu i prethodio, bihejviorističkoj orijentaciji u psihologiji i pedagoškoj teoriji i praksi.

Među glavnim delima profesora Radosavljevića su: Uvod u eksperimentalnu psihologiju, I-II (1908-1909), Psihologija za učitelje sviju škola (1908), Nacrt opće pedagogije za učitelje (1910), Uvod u eksperimentalnu pedagogiju, I-II (1910-1912), Pedagogical Antropology in USA (1917), Who are the Slaves? A Contribution to Race Psychology (1919), Pozitivistička pedagogija Ogista Konta (1920).

– Literatura: J. Iskruljev, Dr Paja Radosavljević, Žitot i rad, Beograd 1971.

#psihologija
#nauka
#matematika
#fizika
#hemija
#racunari
#casovi
#matura
#prijemni
#priprema

Škola Magister