Nadezda Petrovic

Надежда Петровић – најзначајнија српска сликарка с краја 19. и почетка 20. века.

Рођена у Чачку 12. октобра 1873. године – умрла, од тифуса, у Ваљеву 3. априла 1915.

Са породицом се 1884. године пресељава се у Београд. Вишу женску школу завршила је у Београду 1891. године. Следеће, 1892. године, полаже испит за наставницу цртања у средњим школама и постаје ученица у атељеу Ђорђа Крстића. 1896/97. године похађа школу код Цирила Кутљика. Од 1898. године почиње школовање у Минхену у атељеу Словенца Антона Ажбеа.

Већ 1900. године имала је прву самосталну изложбу у Београду. Године 1901. започиње рад у атељеу Јулијуса Екстера у Минхену. Од 1904. године ангажује се у домовини око Прве југословенске уметничке изложбе, оснивања Ладе и Прве југословенске уметничке колоније (Сићево, Пирот, 1905. године). Бавила се и ликовном критиком.

До 1912. године излаже на многобројним изложбама: Изложба Ладе; Изложба југословенске колоније 1907; Изложба српског уметничког удружења 1908; Друга самостална изложба у Љубљани 1910; исте године у Паризу на Јесењем салону и у Загребу у оквиру групе Медулић; наредне 1911. године излаже у српском павиљону на Међународној изложби у Риму, на Салону интернационалне уније и Јесењем салону у Паризу.

У Београду 1912. године отвара сликарску школу и учествује на четвртој југословенској изложби. У Првом балканском рату учествује као добровољна болничарка на фронту. Са српском војском је поново 1913. и 1914. године. Умрла је у Ваљеву, од пегавог тифуса, где је била на дужности добровољне болничарке. Епидемија у Ваљеву је однела животе и лекарима Драгињи Бабић, Селимиру Ђорђевићу и другима.

Уметнички рад

Сликарство Надежде Петровић, најзначајнијег нашег уметника с почетка века, уводи српску уметност у токове савремене европске уметности. Захваљујући њеном духу који је, из мале Србије, стремио модерном свету, али и срећним околностима да се, почетком 20. века, школује и да посети ликовне центре Европе, њено сликарство иде, највећим делом, у корак са европским експресионизмом, а понекад се чак приближава, тада још неафирмисаној, апстракцији.

На њеним најбољим радовима доминирају велике површине, њене омиљене, ужарено црвене боје и, њој комплементарна, зелена. Љубав према бојама ствара на неким платнима колористички вртлог где се, поред осталих, истичу фовистичка љубичаста, плава и црна боја. Снажни потези четкице и широки и густи, пастуозни, намази понекад платно претварају у динамичну рељефасту површину. Волела је да слика портрете и пејзаже, а њен патриотизам огледао се и у честом избору тема из националне историје и сликању људи и предела Србије.

Дело Надежде Петровић, у целини, зраци страшном експресијом, снагом и храброшћу ове јединствене жене – сликара са Балкана. Школовање у Минхену, посете Паризу и Италији и стални повратак традиционалној Србији оставили су траг на њеним платнима, па се њен опус може поделити на неколико периода.

Први учитељ – Ђорђе Крстић

Њено школовање у Крстићевом атељеу трајало је неколико година. (Осим Крстића, Надежда је у београду посјећивала и Кутликову школу.) Колико је Крстић доприњео савјетима њеном развоју, више се не може виђети. Из тог ђачког времена остала је од значајних студија као да само једна мала мртва природа, не без чара, топло, мало звучније колорисана у свом тамном тоналитету – можда једина мртва природа заостала од њене руке и утолико занимљивија што је Надежда доцније, по природи свога темперамента, морала стајати далеко од те врсте мотива. На тој слици се ни уколико не назире ниједна од Надеждиних црта, што ни мало не изненађује, али се не осјећа ни онај афинитет са начином и техником учитеља који се обично у ђачким редовима гласно испољава. Остаје ипак чињеница да је Крстић био њен први учитељ, и тешко је предпоставити да темпераментни и дубоко осјећејни мајстор Студенице,Чачка, Косова Поља и др., серије наших првих пејсажа сликаних у планеру, није морао оставити у души сасвим младе ђевојке која ће постати страсни сликар србијанског пређела неки нарочити, ма и неодређени утисак, који крај свог привидног, а и стварног јаза у сликарским срединама и изразу, можда ипак упућује на неки чудни духовни континуитет.

Минхенски период

Свакако је Крстић био тај који је на њу утицао да за своје даље студије изабере Минхен. Забиљежена је 1899 година као година њеног одласка на минхенске студије. Но судећи по томе да је неоспорно у Минхену провела око четири године, а своју прву изложбу на Великој школи, по повратку са студија, приредила 1900 године, мора се закључити да је тамо отишла знатно раније, У Минхену је још 1891 године Словенац Ажбе, по наговору неколицине млађицх сликара ђака, међу којима Весел и Јакопич, незадовољних >> поукама на академији << и >> којима су школске мјере биле претјесне за њихова сликарска стремљења << ,отворио био своју школу. [кола се била прочула због либерализма своје наставе и нагло нарасла. У вријеме Надеждиног доласка у њу, славни трио Ажбеовог атељеа у Георгенштрасе били су словеначки сликари Јакопич, Грохар и Јама,око чијих су се радова с респектом гурали остали многобројни ђаци оба пола и свих могућих језика. Весел, нешто старији, био је изишао из Ажбеове школе. Са овим Словенцима Надежда се спријатељила Србијански период Својом првом изложбом у Београду, Надежда је >> с буром и галамом << отпочела своју сликарску каријеру у Србији. >> Зар послије рада на академији, зар послије дугог кретања међу радовима и старих и нових мајстора Госпођица не нађе бољих и лепших узора себи и својој одушевљеној младости но >> импресионистичке << радове, то болесно и труло схватање болесних и трулих мозгова? << - гласио је дочек у Новој Искри . Даље би било сувишно цитирати. Критичар назива њене радове једноставно оно. Разумије се, није изостао закључак да ће >> ако само буде мало дуже гледала велике радове класичних сликарских школа… << итд. Очигледно сарадник Нове Искре није ни слутио да је Надежда Петровић у Њемачкој не само дуже гледала, него и пажљиво копирала старе мајсторе нарочито Рубенса и Зурбарана. Копије су до данас очуване. Оне свједоче о чудноватој лакоћи с којом је Надежда улазила у технику ових великих умјетника и запањују нас тиме што нам откривају с каквом је дисциплинованошћу умјела да савлада своју плаху и својеглаву природу и да остане потчињена и вијерна узору. Но она није остала на путу класичних сликарских школа. Париски период Године 1910 и 1911 Надежда борави у Паризу, гђе јој је Мештровић оставио свој атеље. Париз за њу није био новост. Она га је посјетила више пута прије него што је осјетила потребу да се у њему за дуже времена настани и да у њему ради . У њему се могло заувјек остати, из њега се могло побјећи, али је његова власт била толика да се није могло бити сликар а да се он мимоиђе . Тадашњи сликарски Париз, у ком је посмртна слава Сезанова била на врхунцу, био је у грозници неснисходљивих; езотеричних тражења и открића, називаних познатим именима. Њима се није остваривао Сезанов сан да веже импресионизам за пусеновску традицију и њих се није тицала публика у шкрипцу која ту умјетност >> не разумије << , а од које се ипак очекивало да схвати и заволи све језике настајуће нове умјетности и сва супротна тврђења на њима речена. Надежда, која је имала смисла за ново и смјело и која је нагонски била окренута према будућности, није могла остати равнодушна према том Паризу . Наводи се да је она >> суђеловала с Пикасом, Матисом и Маријом Лорансен, на једној уској, једној од првих изложаба фовиста << , - што би одговарало њеном конспиративном карактеру. Она је покушала некако суморно и да престави нашој публици >> тај покрет у данашњој сликовној умјетности – >> рецхерцхе – на све стране у свим правцима << - те >> правце које назваше : примитивисте, фовисте, кубисте, футуристе итд. << Писала је да >> сви ови новији правци носе у себи младост издравље << . Умјетнику који се >> сваког тренутка << пита гђе лежи истина >> наука је притекла у помоћ и помогла, да на основу физичких и математичких закона рјешава и умјетничке проблеме – кубизам и кубистички принципи нове умјетности производ је ове удвојене тражње.

Ратнички Период

Кад су 1912 почели ратови, многобројне жене Србије прихватиле су се његе рањеника по болницама. Само двије су биле одређене од стране Санитета за ратну зону при Врховној команди за војничку службу. Једна је била Надежда Петровић. Њен предани рад у пољским болницама на ратиштима, њена храброст и њена највећа жртва коју је дала на тој дужности добровољца остали су као нарочита, свијетла успомена .

Вријеме Балканских ратова било је уједно и њена посљедња значајна сликарска жетва. Догађаји су наметали теме . Мотиви су били Призрен, Везиров мост, Скопље, Косово Поље . Ратне скице и цртеже пропали су највећим ђелом у Чачку и Краљеву, гђе их је била оставила на чување .

Објава рата 1914 њу је затекла у Италији . Била се опоравила од тифуса прележаног у Скопљу за вријеме епидемије 1913 и вратила одмах у земљу, опет на дужност војне болничарке, на којој је остала до краја .

e

r

t

yu
——————————————————————————————————————————

Nadežda Petrović – najznačajnija srpska slikarka s kraja 19. i početka 20. veka.

Rođena u Čačku 12. oktobra 1873. godine – umrla, od tifusa, u Valjevu 3. aprila 1915.

Sa porodicom se 1884. godine preseljava se u Beograd. Višu žensku školu završila je u Beogradu 1891. godine. Sledeće, 1892. godine, polaže ispit za nastavnicu crtanja u srednjim školama i postaje učenica u ateljeu Đorđa Krstića. 1896/97. godine pohađa školu kod Cirila Kutljika. Od 1898. godine počinje školovanje u Minhenu u ateljeu Slovenca Antona Ažbea.

Već 1900. godine imala je prvu samostalnu izložbu u Beogradu. Godine 1901. započinje rad u ateljeu Julijusa Ekstera u Minhenu. Od 1904. godine angažuje se u domovini oko Prve jugoslovenske umetničke izložbe, osnivanja Lade i Prve jugoslovenske umetničke kolonije (Sićevo, Pirot, 1905. godine). Bavila se i likovnom kritikom.

Do 1912. godine izlaže na mnogobrojnim izložbama: Izložba Lade; Izložba jugoslovenske kolonije 1907; Izložba srpskog umetničkog udruženja 1908; Druga samostalna izložba u Ljubljani 1910; iste godine u Parizu na Jesenjem salonu i u Zagrebu u okviru grupe Medulić; naredne 1911. godine izlaže u srpskom paviljonu na Međunarodnoj izložbi u Rimu, na Salonu internacionalne unije i Jesenjem salonu u Parizu.

U Beogradu 1912. godine otvara slikarsku školu i učestvuje na četvrtoj jugoslovenskoj izložbi. U Prvom balkanskom ratu učestvuje kao dobrovoljna bolničarka na frontu. Sa srpskom vojskom je ponovo 1913. i 1914. godine. Umrla je u Valjevu, od pegavog tifusa, gde je bila na dužnosti dobrovoljne bolničarke. Epidemija u Valjevu je odnela živote i lekarima Draginji Babić, Selimiru Đorđeviću i drugima.

Umetnički rad

Slikarstvo Nadežde Petrović, najznačajnijeg našeg umetnika s početka veka, uvodi srpsku umetnost u tokove savremene evropske umetnosti. Zahvaljujući njenom duhu koji je, iz male Srbije, stremio modernom svetu, ali i srećnim okolnostima da se, početkom 20. veka, školuje i da poseti likovne centre Evrope, njeno slikarstvo ide, najvećim delom, u korak sa evropskim ekspresionizmom, a ponekad se čak približava, tada još neafirmisanoj, apstrakciji.

Na njenim najboljim radovima dominiraju velike površine, njene omiljene, užareno crvene boje i, njoj komplementarna, zelena. Ljubav prema bojama stvara na nekim platnima koloristički vrtlog gde se, pored ostalih, ističu fovistička ljubičasta, plava i crna boja. Snažni potezi četkice i široki i gusti, pastuozni, namazi ponekad platno pretvaraju u dinamičnu reljefastu površinu. Volela je da slika portrete i pejzaže, a njen patriotizam ogledao se i u čestom izboru tema iz nacionalne istorije i slikanju ljudi i predela Srbije.

Delo Nadežde Petrović, u celini, zraci strašnom ekspresijom, snagom i hrabrošću ove jedinstvene žene – slikara sa Balkana. Školovanje u Minhenu, posete Parizu i Italiji i stalni povratak tradicionalnoj Srbiji ostavili su trag na njenim platnima, pa se njen opus može podeliti na nekoliko perioda.

Prvi učitelj – Đorđe Krstić

Njeno školovanje u Krstićevom ateljeu trajalo je nekoliko godina. (Osim Krstića, Nadežda je u beogradu posjećivala i Kutlikovu školu.) Koliko je Krstić doprinjeo savjetima njenom razvoju, više se ne može vidjeti. Iz tog đačkog vremena ostala je od značajnih studija kao da samo jedna mala mrtva priroda, ne bez čara, toplo, malo zvučnije kolorisana u svom tamnom tonalitetu – možda jedina mrtva priroda zaostala od njene ruke i utoliko zanimljivija što je Nadežda docnije, po prirodi svoga temperamenta, morala stajati daleko od te vrste motiva. Na toj slici se ni ukoliko ne nazire nijedna od Nadeždinih crta, što ni malo ne iznenađuje, ali se ne osjeća ni onaj afinitet sa načinom i tehnikom učitelja koji se obično u đačkim redovima glasno ispoljava. Ostaje ipak činjenica da je Krstić bio njen prvi učitelj, i teško je predpostaviti da temperamentni i duboko osjećejni majstor Studenice,Čačka, Kosova Polja i dr., serije naših prvih pejsaža slikanih u planeru, nije morao ostaviti u duši sasvim mlade djevojke koja će postati strasni slikar srbijanskog predjela neki naročiti, ma i neodređeni utisak, koji kraj svog prividnog, a i stvarnog jaza u slikarskim sredinama i izrazu, možda ipak upućuje na neki čudni duhovni kontinuitet.

Minhenski period

Svakako je Krstić bio taj koji je na nju uticao da za svoje dalje studije izabere Minhen. Zabilježena je 1899 godina kao godina njenog odlaska na minhenske studije. No sudeći po tome da je neosporno u Minhenu provela oko četiri godine, a svoju prvu izložbu na Velikoj školi, po povratku sa studija, priredila 1900 godine, mora se zaključiti da je tamo otišla znatno ranije, U Minhenu je još 1891 godine Slovenac Ažbe, po nagovoru nekolicine mlađich slikara đaka, među kojima Vesel i Jakopič, nezadovoljnih >> poukama na akademiji << i >> kojima su školske mjere bile pretjesne za njihova slikarska stremljenja << ,otvorio bio svoju školu. [kola se bila pročula zbog liberalizma svoje nastave i naglo narasla. U vrijeme Nadeždinog dolaska u nju, slavni trio Ažbeovog ateljea u Georgenštrase bili su slovenački slikari Jakopič, Grohar i Jama,oko čijih su se radova s respektom gurali ostali mnogobrojni đaci oba pola i svih mogućih jezika. Vesel, nešto stariji, bio je izišao iz Ažbeove škole. Sa ovim Slovencima Nadežda se sprijateljila Srbijanski period Svojom prvom izložbom u Beogradu, Nadežda je >> s burom i galamom << otpočela svoju slikarsku karijeru u Srbiji. >> Zar poslije rada na akademiji, zar poslije dugog kretanja među radovima i starih i novih majstora Gospođica ne nađe boljih i lepših uzora sebi i svojoj oduševljenoj mladosti no >> impresionističke << radove, to bolesno i trulo shvatanje bolesnih i trulih mozgova? << - glasio je doček u Novoj Iskri . Dalje bi bilo suvišno citirati. Kritičar naziva njene radove jednostavno ono. Razumije se, nije izostao zaključak da će >> ako samo bude malo duže gledala velike radove klasičnih slikarskih škola… << itd. Očigledno saradnik Nove Iskre nije ni slutio da je Nadežda Petrović u Njemačkoj ne samo duže gledala, nego i pažljivo kopirala stare majstore naročito Rubensa i Zurbarana. Kopije su do danas očuvane. One svjedoče o čudnovatoj lakoći s kojom je Nadežda ulazila u tehniku ovih velikih umjetnika i zapanjuju nas time što nam otkrivaju s kakvom je disciplinovanošću umjela da savlada svoju plahu i svojeglavu prirodu i da ostane potčinjena i vijerna uzoru. No ona nije ostala na putu klasičnih slikarskih škola. Pariski period Godine 1910 i 1911 Nadežda boravi u Parizu, gdje joj je Meštrović ostavio svoj atelje. Pariz za nju nije bio novost. Ona ga je posjetila više puta prije nego što je osjetila potrebu da se u njemu za duže vremena nastani i da u njemu radi . U njemu se moglo zauvjek ostati, iz njega se moglo pobjeći, ali je njegova vlast bila tolika da se nije moglo biti slikar a da se on mimoiđe . Tadašnji slikarski Pariz, u kom je posmrtna slava Sezanova bila na vrhuncu, bio je u groznici nesnishodljivih; ezoteričnih traženja i otkrića, nazivanih poznatim imenima. Njima se nije ostvarivao Sezanov san da veže impresionizam za pusenovsku tradiciju i njih se nije ticala publika u škripcu koja tu umjetnost >> ne razumije << , a od koje se ipak očekivalo da shvati i zavoli sve jezike nastajuće nove umjetnosti i sva suprotna tvrđenja na njima rečena. Nadežda, koja je imala smisla za novo i smjelo i koja je nagonski bila okrenuta prema budućnosti, nije mogla ostati ravnodušna prema tom Parizu . Navodi se da je ona >> sudjelovala s Pikasom, Matisom i Marijom Loransen, na jednoj uskoj, jednoj od prvih izložaba fovista << , - što bi odgovaralo njenom konspirativnom karakteru. Ona je pokušala nekako sumorno i da prestavi našoj publici >> taj pokret u današnjoj slikovnoj umjetnosti – >> recherche – na sve strane u svim pravcima << - te >> pravce koje nazvaše : primitiviste, foviste, kubiste, futuriste itd. << Pisala je da >> svi ovi noviji pravci nose u sebi mladost izdravlje << . Umjetniku koji se >> svakog trenutka << pita gdje leži istina >> nauka je pritekla u pomoć i pomogla, da na osnovu fizičkih i matematičkih zakona rješava i umjetničke probleme – kubizam i kubistički principi nove umjetnosti proizvod je ove udvojene tražnje.

Ratnički Period

Kad su 1912 počeli ratovi, mnogobrojne žene Srbije prihvatile su se njege ranjenika po bolnicama. Samo dvije su bile određene od strane Saniteta za ratnu zonu pri Vrhovnoj komandi za vojničku službu. Jedna je bila Nadežda Petrović. Njen predani rad u poljskim bolnicama na ratištima, njena hrabrost i njena najveća žrtva koju je dala na toj dužnosti dobrovoljca ostali su kao naročita, svijetla uspomena .

Vrijeme Balkanskih ratova bilo je ujedno i njena posljednja značajna slikarska žetva. Događaji su nametali teme . Motivi su bili Prizren, Vezirov most, Skoplje, Kosovo Polje . Ratne skice i crteže propali su najvećim djelom u Čačku i Kraljevu, gdje ih je bila ostavila na čuvanje .

Objava rata 1914 nju je zatekla u Italiji . Bila se oporavila od tifusa preležanog u Skoplju za vrijeme epidemije 1913 i vratila odmah u zemlju, opet na dužnost vojne bolničarke, na kojoj je ostala do kraja .

#umetnici
#slikar
#nauka
#casovi
#matematika
#fizika
#hemija
#prijemni
#matura

Preuzeto sa sajta opusteno .rs

Škola Magister