GLAVNAlepenski-29
Кренимо стазама где је рођена цивилизација.

Да би се истражило једно малено насеље из епохе млађег каменог доба, отпочето је 1965. године са археолошким ископавањем на ниској дунавској тераси покрај Лепенског Вира. У том тренутку нико није ни слутио да је ово место, које се налази у беспућу Ђердапа, некада било и средиште једне од најсложенијих и најблиставијих култура праисторије. То је постало јасно тек 1967. године. У тој су години, испод насеља првих земљорадника и сточара из раздобља око 5300-4800 година старе ере, откривени споменици који су изненадили цео свет: у седам великих, сукцесивно подизаних насеља риболоваца, ловаца и скупљача хране (Прото-Лепенски Вир, Лепенски Вир Ia-e, Лепенски Вир II), нађени су: бројна плански грађена станишта, гробови који документују чудне погребне ритуале, обиље мајсторски израђених алатки од камена, кости и рога, разноврстан накит, плочице са урезаним знацима сличним писму и монументалне скулптуре од камена. Одмах се могло установити да су све ово остварења од пре 5300. година старе ере, а то је значило да су риболовачко-ловачке заједнице које су насељавале терасу покрај Лепенског Вира прве у Европи успоставиле сложене привредно-друштвене односе, прве оствариле архитектуру особеног стила и прве моделовале монументалне скулптуре од џиновских облутака. Тако се Лепенски Вир у 1967. години појавио на археолошкој карти Европе као изузетно значајан, али и сасвим усамљен културни центар; његови споменици, тако необични и тако загонетни, тада су само указивали да у будућности треба очекивати сличне археолошке споменике који ће учинити разумљивим све оно што је остварено на овој малој дунавској тераси.

У наредним годинама ова очекивања су и реализована. Захваљујући интензивним археолошким истраживањима обала Дунава, посебно у Ђердапу, до 1971. године откривено је још десетак насеља из истог раздобља (Хајдучка воденица, Падина, Власац, Икоана, Кладовска скела и друга). Археолошка грађа која је у овим насељима нађена показала је да Лепенски Вир треба сматрати средиштем једне особене и дуготрајне културе које се данас у археолошкој науци назива с правом култура Лепенског вира.

Колевка културе Лепенског Вира је Ђердап, а њени творци су потомци старе европске популације из раздобља старијег каменог доба (антрополошки тип Брно-Пшедмост). Пред крај леденог доба (око 20.000 година старе ере) заједнице ове популације настаниле су и пећине у Ђердапу и у њима су живеле све до око 7000. година старе ере, када је општа клима осетније отоплила. Промена климе омогућила је живот под ведрим небом , али је фактор изолације тај живот учинио веома сложеним. Прва насеља подизана су на ниским терасама које су редовно мале и изоловане, јер их по дужини пресеца Дунав, а по ширини затварају стрме падине околних брда. Због тога је територија коју у току године економски користи једно насеље не само мала већ и строго ограничена. Свака од ових територија поседује обиље воде, огрева, дивљачи и јестивих плодова. Међутим, сва ова богатства не би била довољна да обезбеде вековни живот у једном насељу с обзиром на величине и изолованост ових територија. Људске заједнице у ђердапском подручју нису могле да осигурају егзистенцију стихијски, неконтролисаним преузимањем природних добара, већ само успостављањем новог привредног и социо-културног система.

Овај нови систем формиран је поступно, а са њиме и култура Лепенског Вира. на коначно уобличавање ове културе, осим фактора изолације, пресудно је деловао фактор прираштаја становништва, односно увећање обима људских заједница. То јасно показује структуре свих насеља која су откривена на Лепенском Виру.

На основу броја станишта и гробова у најстаријем насељу (Прото-Лепенски Вир) може се поуздано закључити да се заједница која је у њему живела састојала од три до четири биолошке породице, тј. највише од двадесетак чланова. Овај број је усаглашен како са величином настањеног простора и приступачног терена тако и са традиционалним начином живота. Ова усклађеност проузроковала је, међутим, привредно-друштвени имобилизам, због чега се у најстаријој фази културе Лепенског Вира још не запажају појаве које би битније разликовале ову културу од осталих истовремених култура Подунавља. малобројност заједнице, ограниченост комуникација и свођење економски експлоатисане територије на непосредну околину насеља, нужно успостављају привредно-друштвене односе који се заснивају на учешћу свих одраслих чланова заједнице у раду и коришћењу добара, једнаким обавезама и истим правима, на механичкој солидарности која је непријатељски расположена према сваком ауторитету и свим индивидуалним тежњама. Због тога је структура овог насеља још неартикулисана; покојници се сахрањују без одређеног реда, а све сировине се добијају из најближе околине.

Сасвим другачију слику привредно-друштвеног живота пружа насеље из наредне фазе – Лепенски Вир Ia. ово насеље се састојало од двадесетак станишта и имало је најмање стотинак житеља. Овај број више не одговара величини терена на којем се живи и знатно премаша број чланова у традиционалним ловачко-сакупљачким заједницама. Пошто геоморфолошке одлике терена нису дозвољавале овој многољудској заједници да регулише своју бројност трајним расељавањем, она је морала да тражи друга решења. Из напора да се нађе излаз из ове тешке ситуације настало је сасвим особено привредно, друштвено и идеолошко устројство културе Лепенског Вира.

Увећање обима примарне заједнице пропраћено је низом нових појава. Станишта се више не граде произвољно, већ по утврђеном обрасцу. Њихове основе прецизно су размераване и увек имају облик зарубљеног кружног исечка под углом од 600. У средишту овог насеља налазили су се пространи трг и велика кућа, а станишта око њих распоређена су у редове. Покојници се од овог времена сахрањују ван насеља. Само појединци, најчешће мушкарци и жене који су доживели дубоку старост, сахрањују се на тргу или иза правоугаоних огњишта која су увек грађена од великих и тешких камених блокова.

Анализа остатак флоре и фауне показује да се у ово време проширује подручје економског захвата насеља и да се на њему сучељава неколико еколошких зона. Свака од ових зона користи се, међутим, само извесно време, и то у мери која не исцрпљује њене природне потенцијале. Да би се извори хране и сировина искористили у довољној мери и у право време, подижу се сезонски логори. Тако се већ у току старије етапе културе Лепенског Вира успоставља комбинована седелачко-мобилна економика. Подизањем сезонских логора, популационо увећана заједница Лепенског Вира обезбедила је већу економску добит, а истовремено се растеретила вишком својих чланова. С друге стране, седелачко-мобилна економика нужно доводи до поделе рада и специјализације. Одређени број чланова заједнице чинио је мобилну групу (вероватно одрасли мушкарци), али се и ова група делила на подгрупе специјализоване за лов на одређене врсте дивљачи, на изналажење појединих сировина или за сакупљање плодова. Међу члановима имобилног дела заједнице (вероватно шене и деца) такође се деле задужења, односно образују се групе за хватање корњача и водених птица, за вађење кртоластих плодова или за прераду појединих сировина.

Оваква подела рада у оквирима непроизвођачке економике не доводи до стицања приватног власништва већ до све веће специјализације и истицања способности појединаца. Сложеност погребних ритуала показује да се у ово време формира друштво у коме неки појединци уживају посебне повластице за живот и трајно поштовање после смрти. Ова хијерархија могла је да се заснива само на поседовању оних знања и способности који имају виталан значај за заједницу. Посебан смисао за одређене врсте послова, посвећеност у тајне природе или способност да се пронађу нови извори хране и сировина вероватно су утврђивали ауторитет појединаца и обезбеђивали им повлашћен положај у друштву.

Подела насеља на два дела, која се уочава у структури насеља Лепенски Вир I b-e и Лепенски Вир II, такође је релевантна за проучавање економике и друштва. На основу бројних етнолошких паралела може се претпоставити да ова подела насеља одражава родовску структуру са дуалном поделом у основи. Дуална организација обично подразумева и даље друштвене поделе, али се о њима не може ништа одређено рећи на основу археолошких налаза. Једино се трг, који постоји у свим овим насељима, може тумачити као место на којем су обављани разни ритуали који су обједињавали све делове заједнице у целини. Оваква сложеност односа у оквиру једне мање родовске заједнице, компликована и односима са заједницама које настањују и економски контролишу територију у суседству, подразумева успостављање бројних табуа који се члановима заједнице намећу обредним церемонијама или образлажу одговарајућим митовима, Стога у култури Лепенског Вира особени начин привређивања прати и сасвим особена религијско-магијска пракса и за њу везана уметност.

Да би сви делови друштва солидно функционисали, неопходно је да сваки појединац и сваки део заједнице обавља своје дужности у одређено време и на очекивани начин. Ово је могуће постићи једино рестриктивним мерама, односно неким ауторитетом. На основу археолошких докумената може се закључити да је у култури Лепенског Вира тај ауторитет била религија.

У насељима Лепенског Вира откривена су култна места и бројни сакрални предмети. Монументалне камене скулптуре које су откривене у многим кућним светилиштима, свакако су иконографска илустрација једног сложеног мита. Постављане из генерације у генерацију уз кућна огњишта, ове скулптуре од џиновских облутака – на којима су најчешће моделоване риболике људске главе, рибе, јелен или загонетне арабеске – биле су за све чланове заједнице највеће светиње које су им откривале велике истине о свету и одређивале понашање у свакодневном животу. Преко облутака који „настају“ и „живе“ у великој реци крај насеља сви чланови заједнице повезују се, за живота и после смрти, са основним и вечитим елементима своје животне средине – са водом и каменом. Постављањем облутака уз огњиште овим елементима је приближена и ватра, а преко ње – топлота и светлост сунца. Главни мотиви који се приказују на облуцима свакако су и основни садржаји постојећег мита. Вероватно се мислило да се из облутка, као из великог праисконског јајета, рађа све што живи, на првом месту риболика бића (прародитељи људског рода) и животиње које се најчешће лове (риба, јелен). Главни елементи овог мита су истовремено и симболи за основне елементе непроизвођачке економике (вода, камен, ватра, риба, дивљач). Тако су ове скулптуре и овај мит трајно осигуравали безбедност свим добрима заједнице, како друштвеним тако и економским и спречавали да се она нарушавају или произвољно користе.

У раздобљу када религија и уметност долазе до највишег успона, на плану привређивања остварена су два подвига – припитомљене су или селекционисане одређене врсте животиња и култивисане су неке врсте дивљих житарица. Ово су две главне тековине велике економске револуције (тзв. неолитска револуција) која је пресудно утицала на развој култура у Подунављу. У култури Лепенског Вира до ових тековина није се дошло ни случајно ни тренутно, тј. оне су резултат истрајног посматрања природе, систематизованих знања, брижљивог одабирања и дуготрајног неговања одражених врста биљног и животињског света. У насељима Лепенски Вир Ib-e нађени су бројни предмети на којима су угравиране загонетне представе и знаци, сличне координатном систему, скицама предела, словима и бројкама. Њихов смисао остаће тајна, али не треба сумњати да су то да су то забелешке о одређеним запажањима. Једнообразност која одликује сва светилишта и камен скулптуре показује да су у млађој етапи културе Лепенског Вира предачка знања обелодањена у целовит систем. Из тих разлога светилишта Лепенског Вира не треба посматрати само као места у којима је поникла једна од најсложенијих религија праисторије и најстарија монументална скулптура Европе, већ и као неку врсту научних лабораторија у којима су антиципирана знања и вештине наредне, неолитске епохе.

Остаци флоре и фауне из насеља млађе етапе културе Лепенског Вира показују да за првим успесима у култивацији житарица и припитомљавању животиња нису одмах уследили земљорадња и сточарство. На основу целокупне археолошке грађе, може се поуздано утврдити да је протекло неколико столећа пре него што су ови проналасци сврсисходно искоришћени. Становници насеља из млађе етапе културе Лепенског Вира остварили су основне тековине „неолитске револуције“, али никада нису постали ни земљорадници ни сточари. Ситуација која је раније успостављена у друштвеним односима, начину привређивања и религијској пракси, столећима се битније није мењала. Ово окамењивање културе управо је последица увођења све већег броја рестриктивних норми, наметања строге дисциплине и ритуалне обуке – мера којима је циљ успостављање новог психолошког става и утврђивање самодисциплинованог односа према појединим врстама биљака и животиња. То је нужни предуслов за земљорадњу и сточарство, тј. за произвођачку економику на којој ће се темељити култура наредне епохе – млађег каменог доба.

Који су све фактори утицали на то да се ова ситуација измени, још је недовољно јасно. Без обзира на то како ће овај проблем бити решен у будућности, једно је извесно: прве земљорадничко-сточарске заједнице, а међи њима и оне које су подигле насеља Лепенски Вир III, формирају се у време кад већ раније остварени успеси у припитомљавању животиња и култивисању биљака излазе из ритуалног контекста; у тренутку кад они постају општа, свима приступачна добра, укидају се, међутим, традиционални друштвени односи; нестаје монументална уметност; руши се стари мит, а са њим и култура Лепенског Вира.

——————————————————————————————————————————

a bi se istražilo jedno maleno naselje iz epohe mlađeg kamenog doba, otpočeto je 1965. godine sa arheološkim iskopavanjem na niskoj dunavskoj terasi pokraj Lepenskog Vira. U tom trenutku niko nije ni slutio da je ovo mesto, koje se nalazi u bespuću Đerdapa, nekada bilo i središte jedne od najsloženijih i najblistavijih kultura praistorije. To je postalo jasno tek 1967. godine. U toj su godini, ispod naselja prvih zemljoradnika i stočara iz razdoblja oko 5300-4800 godina stare ere, otkriveni spomenici koji su iznenadili ceo svet: u sedam velikih, sukcesivno podizanih naselja ribolovaca, lovaca i skupljača hrane (Proto-Lepenski Vir, Lepenski Vir Ia-e, Lepenski Vir II), nađeni su: brojna planski građena staništa, grobovi koji dokumentuju čudne pogrebne rituale, obilje majstorski izrađenih alatki od kamena, kosti i roga, raznovrstan nakit, pločice sa urezanim znacima sličnim pismu i monumentalne skulpture od kamena. Odmah se moglo ustanoviti da su sve ovo ostvarenja od pre 5300. godina stare ere, a to je značilo da su ribolovačko-lovačke zajednice koje su naseljavale terasu pokraj Lepenskog Vira prve u Evropi uspostavile složene privredno-društvene odnose, prve ostvarile arhitekturu osobenog stila i prve modelovale monumentalne skulpture od džinovskih oblutaka. Tako se Lepenski Vir u 1967. godini pojavio na arheološkoj karti Evrope kao izuzetno značajan, ali i sasvim usamljen kulturni centar; njegovi spomenici, tako neobični i tako zagonetni, tada su samo ukazivali da u budućnosti treba očekivati slične arheološke spomenike koji će učiniti razumljivim sve ono što je ostvareno na ovoj maloj dunavskoj terasi.

U narednim godinama ova očekivanja su i realizovana. Zahvaljujući intenzivnim arheološkim istraživanjima obala Dunava, posebno u Đerdapu, do 1971. godine otkriveno je još desetak naselja iz istog razdoblja (Hajdučka vodenica, Padina, Vlasac, Ikoana, Kladovska skela i druga). Arheološka građa koja je u ovim naseljima nađena pokazala je da Lepenski Vir treba smatrati središtem jedne osobene i dugotrajne kulture koje se danas u arheološkoj nauci naziva s pravom kultura Lepenskog vira.

Kolevka kulture Lepenskog Vira je Đerdap, a njeni tvorci su potomci stare evropske populacije iz razdoblja starijeg kamenog doba (antropološki tip Brno-Pšedmost). Pred kraj ledenog doba (oko 20.000 godina stare ere) zajednice ove populacije nastanile su i pećine u Đerdapu i u njima su živele sve do oko 7000. godina stare ere, kada je opšta klima osetnije otoplila. Promena klime omogućila je život pod vedrim nebom , ali je faktor izolacije taj život učinio veoma složenim. Prva naselja podizana su na niskim terasama koje su redovno male i izolovane, jer ih po dužini preseca Dunav, a po širini zatvaraju strme padine okolnih brda. Zbog toga je teritorija koju u toku godine ekonomski koristi jedno naselje ne samo mala već i strogo ograničena. Svaka od ovih teritorija poseduje obilje vode, ogreva, divljači i jestivih plodova. Međutim, sva ova bogatstva ne bi bila dovoljna da obezbede vekovni život u jednom naselju s obzirom na veličine i izolovanost ovih teritorija. LJudske zajednice u đerdapskom području nisu mogle da osiguraju egzistenciju stihijski, nekontrolisanim preuzimanjem prirodnih dobara, već samo uspostavljanjem novog privrednog i socio-kulturnog sistema.

Ovaj novi sistem formiran je postupno, a sa njime i kultura Lepenskog Vira. na konačno uobličavanje ove kulture, osim faktora izolacije, presudno je delovao faktor priraštaja stanovništva, odnosno uvećanje obima ljudskih zajednica. To jasno pokazuje strukture svih naselja koja su otkrivena na Lepenskom Viru.

Na osnovu broja staništa i grobova u najstarijem naselju (Proto-Lepenski Vir) može se pouzdano zaključiti da se zajednica koja je u njemu živela sastojala od tri do četiri biološke porodice, tj. najviše od dvadesetak članova. Ovaj broj je usaglašen kako sa veličinom nastanjenog prostora i pristupačnog terena tako i sa tradicionalnim načinom života. Ova usklađenost prouzrokovala je, međutim, privredno-društveni imobilizam, zbog čega se u najstarijoj fazi kulture Lepenskog Vira još ne zapažaju pojave koje bi bitnije razlikovale ovu kulturu od ostalih istovremenih kultura Podunavlja. malobrojnost zajednice, ograničenost komunikacija i svođenje ekonomski eksploatisane teritorije na neposrednu okolinu naselja, nužno uspostavljaju privredno-društvene odnose koji se zasnivaju na učešću svih odraslih članova zajednice u radu i korišćenju dobara, jednakim obavezama i istim pravima, na mehaničkoj solidarnosti koja je neprijateljski raspoložena prema svakom autoritetu i svim individualnim težnjama. Zbog toga je struktura ovog naselja još neartikulisana; pokojnici se sahranjuju bez određenog reda, a sve sirovine se dobijaju iz najbliže okoline.

Sasvim drugačiju sliku privredno-društvenog života pruža naselje iz naredne faze – Lepenski Vir Ia. ovo naselje se sastojalo od dvadesetak staništa i imalo je najmanje stotinak žitelja. Ovaj broj više ne odgovara veličini terena na kojem se živi i znatno premaša broj članova u tradicionalnim lovačko-sakupljačkim zajednicama. Pošto geomorfološke odlike terena nisu dozvoljavale ovoj mnogoljudskoj zajednici da reguliše svoju brojnost trajnim raseljavanjem, ona je morala da traži druga rešenja. Iz napora da se nađe izlaz iz ove teške situacije nastalo je sasvim osobeno privredno, društveno i ideološko ustrojstvo kulture Lepenskog Vira.

Uvećanje obima primarne zajednice propraćeno je nizom novih pojava. Staništa se više ne grade proizvoljno, već po utvrđenom obrascu. NJihove osnove precizno su razmeravane i uvek imaju oblik zarubljenog kružnog isečka pod uglom od 600. U središtu ovog naselja nalazili su se prostrani trg i velika kuća, a staništa oko njih raspoređena su u redove. Pokojnici se od ovog vremena sahranjuju van naselja. Samo pojedinci, najčešće muškarci i žene koji su doživeli duboku starost, sahranjuju se na trgu ili iza pravougaonih ognjišta koja su uvek građena od velikih i teških kamenih blokova.

Analiza ostatak flore i faune pokazuje da se u ovo vreme proširuje područje ekonomskog zahvata naselja i da se na njemu sučeljava nekoliko ekoloških zona. Svaka od ovih zona koristi se, međutim, samo izvesno vreme, i to u meri koja ne iscrpljuje njene prirodne potencijale. Da bi se izvori hrane i sirovina iskoristili u dovoljnoj meri i u pravo vreme, podižu se sezonski logori. Tako se već u toku starije etape kulture Lepenskog Vira uspostavlja kombinovana sedelačko-mobilna ekonomika. Podizanjem sezonskih logora, populaciono uvećana zajednica Lepenskog Vira obezbedila je veću ekonomsku dobit, a istovremeno se rasteretila viškom svojih članova. S druge strane, sedelačko-mobilna ekonomika nužno dovodi do podele rada i specijalizacije. Određeni broj članova zajednice činio je mobilnu grupu (verovatno odrasli muškarci), ali se i ova grupa delila na podgrupe specijalizovane za lov na određene vrste divljači, na iznalaženje pojedinih sirovina ili za sakupljanje plodova. Među članovima imobilnog dela zajednice (verovatno šene i deca) takođe se dele zaduženja, odnosno obrazuju se grupe za hvatanje kornjača i vodenih ptica, za vađenje krtolastih plodova ili za preradu pojedinih sirovina.

Ovakva podela rada u okvirima neproizvođačke ekonomike ne dovodi do sticanja privatnog vlasništva već do sve veće specijalizacije i isticanja sposobnosti pojedinaca. Složenost pogrebnih rituala pokazuje da se u ovo vreme formira društvo u kome neki pojedinci uživaju posebne povlastice za život i trajno poštovanje posle smrti. Ova hijerarhija mogla je da se zasniva samo na posedovanju onih znanja i sposobnosti koji imaju vitalan značaj za zajednicu. Poseban smisao za određene vrste poslova, posvećenost u tajne prirode ili sposobnost da se pronađu novi izvori hrane i sirovina verovatno su utvrđivali autoritet pojedinaca i obezbeđivali im povlašćen položaj u društvu.

Podela naselja na dva dela, koja se uočava u strukturi naselja Lepenski Vir I b-e i Lepenski Vir II, takođe je relevantna za proučavanje ekonomike i društva. Na osnovu brojnih etnoloških paralela može se pretpostaviti da ova podela naselja odražava rodovsku strukturu sa dualnom podelom u osnovi. Dualna organizacija obično podrazumeva i dalje društvene podele, ali se o njima ne može ništa određeno reći na osnovu arheoloških nalaza. Jedino se trg, koji postoji u svim ovim naseljima, može tumačiti kao mesto na kojem su obavljani razni rituali koji su objedinjavali sve delove zajednice u celini. Ovakva složenost odnosa u okviru jedne manje rodovske zajednice, komplikovana i odnosima sa zajednicama koje nastanjuju i ekonomski kontrolišu teritoriju u susedstvu, podrazumeva uspostavljanje brojnih tabua koji se članovima zajednice nameću obrednim ceremonijama ili obrazlažu odgovarajućim mitovima, Stoga u kulturi Lepenskog Vira osobeni način privređivanja prati i sasvim osobena religijsko-magijska praksa i za nju vezana umetnost.

Da bi svi delovi društva solidno funkcionisali, neophodno je da svaki pojedinac i svaki deo zajednice obavlja svoje dužnosti u određeno vreme i na očekivani način. Ovo je moguće postići jedino restriktivnim merama, odnosno nekim autoritetom. Na osnovu arheoloških dokumenata može se zaključiti da je u kulturi Lepenskog Vira taj autoritet bila religija.

U naseljima Lepenskog Vira otkrivena su kultna mesta i brojni sakralni predmeti. Monumentalne kamene skulpture koje su otkrivene u mnogim kućnim svetilištima, svakako su ikonografska ilustracija jednog složenog mita. Postavljane iz generacije u generaciju uz kućna ognjišta, ove skulpture od džinovskih oblutaka – na kojima su najčešće modelovane ribolike ljudske glave, ribe, jelen ili zagonetne arabeske – bile su za sve članove zajednice najveće svetinje koje su im otkrivale velike istine o svetu i određivale ponašanje u svakodnevnom životu. Preko oblutaka koji „nastaju“ i „žive“ u velikoj reci kraj naselja svi članovi zajednice povezuju se, za života i posle smrti, sa osnovnim i večitim elementima svoje životne sredine – sa vodom i kamenom. Postavljanjem oblutaka uz ognjište ovim elementima je približena i vatra, a preko nje – toplota i svetlost sunca. Glavni motivi koji se prikazuju na oblucima svakako su i osnovni sadržaji postojećeg mita. Verovatno se mislilo da se iz oblutka, kao iz velikog praiskonskog jajeta, rađa sve što živi, na prvom mestu ribolika bića (praroditelji ljudskog roda) i životinje koje se najčešće love (riba, jelen). Glavni elementi ovog mita su istovremeno i simboli za osnovne elemente neproizvođačke ekonomike (voda, kamen, vatra, riba, divljač). Tako su ove skulpture i ovaj mit trajno osiguravali bezbednost svim dobrima zajednice, kako društvenim tako i ekonomskim i sprečavali da se ona narušavaju ili proizvoljno koriste.

U razdoblju kada religija i umetnost dolaze do najvišeg uspona, na planu privređivanja ostvarena su dva podviga – pripitomljene su ili selekcionisane određene vrste životinja i kultivisane su neke vrste divljih žitarica. Ovo su dve glavne tekovine velike ekonomske revolucije (tzv. neolitska revolucija) koja je presudno uticala na razvoj kultura u Podunavlju. U kulturi Lepenskog Vira do ovih tekovina nije se došlo ni slučajno ni trenutno, tj. one su rezultat istrajnog posmatranja prirode, sistematizovanih znanja, brižljivog odabiranja i dugotrajnog negovanja odraženih vrsta biljnog i životinjskog sveta. U naseljima Lepenski Vir Ib-e nađeni su brojni predmeti na kojima su ugravirane zagonetne predstave i znaci, slične koordinatnom sistemu, skicama predela, slovima i brojkama. NJihov smisao ostaće tajna, ali ne treba sumnjati da su to da su to zabeleške o određenim zapažanjima. Jednoobraznost koja odlikuje sva svetilišta i kamen skulpture pokazuje da su u mlađoj etapi kulture Lepenskog Vira predačka znanja obelodanjena u celovit sistem. Iz tih razloga svetilišta Lepenskog Vira ne treba posmatrati samo kao mesta u kojima je ponikla jedna od najsloženijih religija praistorije i najstarija monumentalna skulptura Evrope, već i kao neku vrstu naučnih laboratorija u kojima su anticipirana znanja i veštine naredne, neolitske epohe.

Ostaci flore i faune iz naselja mlađe etape kulture Lepenskog Vira pokazuju da za prvim uspesima u kultivaciji žitarica i pripitomljavanju životinja nisu odmah usledili zemljoradnja i stočarstvo. Na osnovu celokupne arheološke građe, može se pouzdano utvrditi da je proteklo nekoliko stoleća pre nego što su ovi pronalasci svrsishodno iskorišćeni. Stanovnici naselja iz mlađe etape kulture Lepenskog Vira ostvarili su osnovne tekovine „neolitske revolucije“, ali nikada nisu postali ni zemljoradnici ni stočari. Situacija koja je ranije uspostavljena u društvenim odnosima, načinu privređivanja i religijskoj praksi, stolećima se bitnije nije menjala. Ovo okamenjivanje kulture upravo je posledica uvođenja sve većeg broja restriktivnih normi, nametanja stroge discipline i ritualne obuke – mera kojima je cilj uspostavljanje novog psihološkog stava i utvrđivanje samodisciplinovanog odnosa prema pojedinim vrstama biljaka i životinja. To je nužni preduslov za zemljoradnju i stočarstvo, tj. za proizvođačku ekonomiku na kojoj će se temeljiti kultura naredne epohe – mlađeg kamenog doba.

Koji su sve faktori uticali na to da se ova situacija izmeni, još je nedovoljno jasno. Bez obzira na to kako će ovaj problem biti rešen u budućnosti, jedno je izvesno: prve zemljoradničko-stočarske zajednice, a međi njima i one koje su podigle naselja Lepenski Vir III, formiraju se u vreme kad već ranije ostvareni uspesi u pripitomljavanju životinja i kultivisanju biljaka izlaze iz ritualnog konteksta; u trenutku kad oni postaju opšta, svima pristupačna dobra, ukidaju se, međutim, tradicionalni društveni odnosi; nestaje monumentalna umetnost; ruši se stari mit, a sa njim i kultura Lepenskog Vira.

Извор: Пројекат Растко, Библиотека српске културе

Драгослав Срејовић, Искуства прошлости, Изабрани чланци и студије

Škola Magister