Јован-Дучић

“Кад би младост имала филозофију старца, не би било на свету ни једног сунчаног дана.” – Јован Дучић

Јован Дучић (Требиње, 17 фебруар 1871 – Гарy, Индијана, САД, 7 април 1943) је био српски и југославенски писац, песник и дипломата.

Један је од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар. Био је и један од оснивача Народне обране, националне невладине организације у Краљевини Србији.

Прву збирку песама Дучић је објавио у Мостару 1901. у издању мостарске Зоре, затим другу у Београд у 1908. у издању Српске књижевне задруге.
Биран је за дописног члана Српска краљевске академије, а за редовитог члана изабран је 1931. године.

Дипломирао је права у Паризу и од 1912. до 1941. био је дипломатски чиновник Краљевине Србије и Југославије, на крају и амбасадор у неколицини европских престоница.

Већ првом песничком збирком „Пјесме“, издатом Мостару, представио се као специфичан лиричар и ванредна појава у српској књижевности. Писао је и прозу („Јутра са Леотара“), путописе („Градови и химере“, „Писмо из Женеве“, „Писмо с Алпа“, „Писмо из Шпаније“), есеје („Благо цара Радована“, „Моји сапутници“, „Стаза поред пута“), студије („Гроф Сава Владиславић“), политичку публицистику („Верујем у Бога и у српство“).

Умро је у САД 1943. дубоко резигниран страдањима српског народа током рата, посебно на територији такозване НДХ. Дуго након Другог светског рата, поједини сегменти његовог дела били су занемаривани, због чињенице да је Дучић сматран симпатизером Покрета генерала Михаиловића. Његови земни остаци почивали су шест деценија у варошици Гери у држави Индијана САД, после чега су пренесени у отаџбину и положени у крипту манастира Нова Грачаница изнад његовог родног Требиња.

———————————————————————————————————————

Jovan Dučić (Trebinje, 17 februar 1871 – Gary, Indijana, SAD, 7 april 1943) je bio srpski i jugoslavenski pisac, pesnik i diplomata.

Jedan je od najznačajnijih pesnika srpskog modernizma i najznačajniji liričar. Bio je i jedan od osnivača Narodne obrane, nacionalne nevladine organizacije u Kraljevini Srbiji.

Prvu zbirku pesama Dučić je objavio u Mostaru 1901. u izdanju mostarske Zore, zatim drugu u Beograd u 1908. u izdanju Srpske književne zadruge.
Biran je za dopisnog člana Srpska kraljevske akademije, a za redovitog člana izabran je 1931. godine.

Diplomirao je prava u Parizu i od 1912. do 1941. bio je diplomatski činovnik Kraljevine Srbije i Jugoslavije, na kraju i ambasador u nekolicini evropskih prestonica.

Već prvom pesničkom zbirkom „Pjesme“, izdatom Mostaru, predstavio se kao specifičan liričar i vanredna pojava u srpskoj književnosti. Pisao je i prozu („Jutra sa Leotara“), putopise („Gradovi i himere“, „Pismo iz Ženeve“, „Pismo s Alpa“, „Pismo iz Španije“), eseje („Blago cara Radovana“, „Moji saputnici“, „Staza pored puta“), studije („Grof Sava Vladislavić“), političku publicistiku („Verujem u Boga i u srpstvo“).

Umro je u SAD 1943. duboko rezigniran stradanjima srpskog naroda tokom rata, posebno na teritoriji takozvane NDH. Dugo nakon Drugog svetskog rata, pojedini segmenti njegovog dela bili su zanemarivani, zbog činjenice da je Dučić smatran simpatizerom Pokreta generala Mihailovića. Njegovi zemni ostaci počivali su šest decenija u varošici Geri u državi Indijana SAD, posle čega su preneseni u otadžbinu i položeni u kriptu manastira Nova Gračanica iznad njegovog rodnog Trebinja.

magister