494954719_64-sveti-sava

Растко, најмлађи син Стефана Немање и Ане , рођен је око 1173. године. Добио је врло солидно образовање на двору свог оца. Тежећи савршенијем животу, кришом напушта двор свога оца, у 18. години бежи на Свету Гору где у руском манастиру Светог Пантелејмона прима монашки постриг. У Светој Гори Сава је нашао оно за чим је већ дуго тежио. Кад је о првом празнику Благовести отишао на славу манастира Ватопеда, он је тамо и остао. Одушевљен испосничким животом, Сава је замолио игумана да му дозволи да се и он удаљи у пустињу, али му игуман то није одобрио. Због тога се Сава одао најстрожијој аскези, живећи у самом манастиру. По таквом животу у врло младим годинама он је био чудо и за Свету Гору.
Стефан Немања се одрекао престола на Благовести 1196. године у корист свог средњег сина Стефана. Сутрадан су се Немања и Ана замонашили. Он као монах Симеон отишао је у манастир Студеницу, а Ана као монахиња Анастасија у манастир Свете Богородице у Топлици. Годину дана после абдикације, када се уверио у стабилност своје државе, Стефан Немања напушта манастир Студеницу и одлази у Свету Гору где га је Сава позвао да дође. После кратког одмора обишао је све манастире Свете Горе. Настанио се у манастиру Ватопеду где је већ живео његов син, монах Сава. Код Симеона и Саве сазрела је мисао да за своје сународнике направе један манастир на Светој Гори. Њихов предлог није одобрио игуман Ватопеда, из разлога што би манастир остао без значајних финансијских средстава добијаних од Симеоновог наследника, Стефана Првовенчаног. Без обзира на то, Прот Свете Горе је одобрио њихову идеју и њихову молбу су потписали игумани свих манастира сем Ватопедског. Ватопедски монаси су једном приликом замолили страрца Симеона да пошаље Саву у Цариград где би обавио неке послове у корист манастира. Пошто се Симеон с тим сагласио, Сава је пошао у Цариград. Цар Алексије III је примио Саву необично љубазно и одмах му учинио све што је молио за манастир Ватопед и обећао да ће му испунити ако још нешто жели. Тада је Сава изложио цару како у Светој Гори има један опустео манастир по имену Хиландар, па замоли да тај манастир да њему и његовом оцу, а они ће га обновити и дати Ватопеду. Цар му ту жељу одмах испуни и своју одлуку утврди царским писмом и печатом. Чим је Сава стигао у Ватопед и упознао оца са исходом своје цариградске мисије, позвао је је старац Симеон игумана и братију, саопштивши им садржај царевог писма о Хиландару, па је Хиландар и добијени новац приложио Ватопеду. Међутим, сада долази до изражаја идеја коју су Немања и Сава имали можда и раније, а то је оснивање манастира у Светој Гори који би био уточиште за српске монахе. Цар Алексије III је дозволио овакав пројекат. Ватопедски игуман је ову могућност одбио. Зато Симеон и Сава пођу другим путем. Сава оде у Кареју и исприча проту шта жели, од тада прот преузима иницијативу саставивши молбу коју су потписали представници свих манастира осим Ватопеда и упути је цару. Алексије III је издао повељу 1198. Године којом опозива своју ранију одлуку и Хиландар са осталим запустелим манастирима у Милејама даје у власништво Симеону и Сави да буду сколониште људима српског народа. На основу царске повеље и сагласности светогорских манастира предузели су Симеон и Сава све што је било потребно за градњу манастира. Симеон Немања издао је основну повељу за нови манастир и у лето 1199. године он се са сином Савом и српским монасима уселио у српски манастир Хиландар. Велика идеја била је остварена,манастир Хиландар је посвећен Ваведењу Пресвете Богородице. Оснивање манастира Хиландара је врло
важан догађај у историји Српске цркве и српске културе, он ће временом постати центар и расадник српске
просвете, прва српска висока школа и највећа радионица српске средњевековне књижевности. Преподобни
Симеон се уселио са својим сином Савом у манастир Хиландар већ у дубокој старости где је преминуо 13.
фебруара 1200. године.
Очева смрт била је за Саву велики губитак. Једне ноћи, удостојио га је Бог чудног виђења. Јавио му се отац,
преподобни Симеон, у неисказаној слави и лепоти окружен светитељима. Испуњен радошћу преподобни
Симеон је говорио сину да ни он не тугује, благословио га и предсказао му велико дело које ће извршити у
животу српског народа. Ускоро после очеве смрти, Саву је рукоположио у Хиландару јеријски епископ за
ђакона, потом и за презвитера, после чега се Сава неко време повукао у своју испосницу у Кареји. Након
извесног времена произведен је за архимандрита у Солуну.
Док је Немања као монах Симеон живео у Светој Гори, владао је у Србији унутрашњи мир. Вукан, иако
незадовољан што није добио очев престо, ћутао је све време обуздаван силом очевог ауторитета. После
смрти Симеона, Вукан је почео да учвршћује везе са Угарском и папом Инокентијем III и на крају је напао
брата Стефана Првовенчаног. Помоћу угарске војске Вукан је у пролеће 1202. године победио брата Стефана
који је морао да бежи, а он је преузео власт. Захваљујући бугарском цару Калојовану, Стефан је успео 1203.
године победи Вукана и поврати престо. Желећи да измири браћу Сава је понео очеве мошти са собом у
Србију. У Хвосну га је дочекао брат, велики жупан Стефан са епископом, свештеницима и монасима, те су
на рукама пренели свето тело у Студеницу где и данас почива. Присуство чудима прослављеног очевог тела
и ауторитет најмлађег брата неоспорно су утицали на Вукана и умирили га, а Стефана оснажили. Борбе међу
браћом су престале и у земљи је завладао мир.
Светом Сави је било јасно да српски народ не може без просвете да ствара своју националну културу, ни
цивилизацију, ни праву независну државу. Сава се не враћа у Свету Гору, већ као архимандрит Студенице
остаје у отаџбини да послужи свом народу. Обилажењем српских области, Сава је упознао прилике у
народу, што ће му касније необично добро доћи када буде вршио организацију Српске цркве. Поред
унапређења живота и ширења просвете, Свети Сава је помогао брату својим саветима у вођењу државних
послова и учествовао у дипломатским мисијама. У току свога десетогишњег боравка и рада у Србији (1207-
1217), Свети Сава је учинио прави духовни препород у животу младе српске државе и створио основе на
којима ће ускоро организовати самосталну Српску цркву.
Пошто се Сава после дугогодишњег боравка у Студеници враћа на Свету Гору, мењају се политичке прилике
у оним државама које су се граничиле са Србијом, а које су дотле угрожавале њен опстанак: Латинско
царство, створено у време Четвртог крсташког рата 1204. године са престоницом у Цариграду, почело је да
слаби, а Угарска је изгубила папску наклоност и борила се са низом својих унутрашњих тешкоћа.
Стефан Првовенчани позвао је Саву да се врати из Свете Горе у Србију. Нешто раније, услед неповољних
политичких прилика по Србију, Стефан је био принуђен да прими краљевску круну од римског папе као од световног владара „велике римске државе“. Временом је Стефан почео да се
удаљава од римске курије. Пошто је српска држава призната за краљевину, први српски краљ је са Савом
разговарао о оснивању самосталне Српске цркве. Овим поводом Сава је отпутовао цариградском
патријарху и византијском цару којима је седиште у то време било у Никеји, због пада Цариграда од стране
Латина 1204. године. Цариградски патријарх у свом саборном саставу са својим синодом и византијски цар
имали су право подизања појединих цркава на виши сттепен и достојанство. Сава је то знао, те је с тим
разлогом са још неколико својих ученика отишао половином 1219. године у Никеју, да за самосталну и
независну српску државу тражи самосталну и независну Цркву. Стефан Првовенчани упознао је свога
пашенога Теодора I Ласкара са својим и Савиним планом о добијању самосталности Српске цркве, тако да
је цар већ раније био упознат о разлогу Савине посете Никеји. Цар Теодор је желео да придобије што више
савезника за борбу против Латинског царства, те се због тога надао да ће давањем самосталности Српској
цркви стећи у Србији новог савезника, јер му је било познато да се Србија већ раније успешно одбранила од
бугарско-латинског и угарско-латинског савеза. После постигнутог споразума, Сава је предложио цару
Теодору, да за првог српског архиепископа буде посвећен један од његових ученика које је са собом довео у
Никеју. Цар је то одбио, јер му је била позната жеља Савиног брата, Стефана, да за првог самосталног
архиепископа буде посвећен Сава. После дужег колебања, Сава је на то пристао. Тако је заповешћу царевом,
а руком патријарха Манојла I Харитопула Сарантена, архимандрит Сава изабран 1219. Године за првог
самосталног српског архиепископа „све српске и поморске земље“. Добијањем самосталности Српска црква
стекла је право сазивања архијерејског сабора који је самостално бирао и посвећивао српску вишу јерархију
и архиепископа.
Архиепископ Сава вратио се са својим ученицима из Никеје у Свету Гору. Одавде је узео многе преписане
свештене и богослужбене књиге, па је са изабраним ученицима кренуо у Србију преко Солуна. У Солуну се
задржао извесно време у манастиру Филокалу где су под његовим надзором преведене многе књиге о
исповедању вере и о суђењу. Од тих књига, од нарочитог је значаја Номоканон или Крмчија.
За седиште српске архиепископије изабран је новоизграђени манастир Жича. Новоснована архиепископија
имала је дванаест епархија.
Одмах после увођења у живот нове српске архиепископије Сава је припремио и обавио крунисање свога
брата Стефана за српског краља по православном обреду. Крунисање је обављено у манастиру Жичи на
државном сабору, на Спасовдан 1221. године. У септембру 1227. године, Стефан Првовенчани је сишао са
престола и Сава га је замонашио. На престо је дошао Стефанов син, Краљ Радослав (1227-1234). У марту
1229. године знаменити средњовековни владар Фридрих II Хохенштауфен освојио Јерусалим који је био
под управом египатског султана Камила. После тих догађаја, Сава је почео да се спрема за ходочашће светих
места Палестине. Обишао је многа света места: Голгота, Витлејем, Назарет, Таворска гора… Том приликом
откупио је и подигао неколико манастира у којима је населио српске монахе. Са првог путовања, Сава се
вратио у Србију 1230. године преко Свете Горе и Солуна у коме се састао са Епирским царем Теодором
Анђелом, тастом српског краља Радослава. Исте године долази до великих промена на Балкану. Бугарски
цар Јован Асен II поразио је код Клокотнице Теодора Анђела, те тако Бугарска заузела прво место међу балканским државама. Под утицајем тих догађаја незадовољна властела збацила је 1234. године краља Радослава и на његово место довела његовог брата краља Владислава (1234-1243). Доласком на престо краља Владислава у Србији, уместо дотадашњег грчког преовладао је бугарски утицај. Сава, није био задовољан приликама у Србији, јер је на сабору у Жичи одлучио да поднесе оставку на управу Српском црквом. Сабор је 1233. године усвојио Савин предлог којим је за свога наследника препоручио жичког јеромонаха Арсенија. Сава је, затим, посветио Арсенија за епископа са свим правима и титулом архиепископа све српске и поморске земље.
У пролеће 1234. године Сава је поново кренуо на Исток на своје друго поклоничко путовање. Осим Палестине, Сава је посетио Египат и његове знаменитости. Са полуострва Синаја, Сава је отпутовао преко Јерусалима у Антиохију, где га је срдачно дочекао антиохијски патријарх Симеон. После тога је допутовао преко Мале Јерменске и Мале Азије у Цариград. Из Цариграда је преко црноморског пристаништа Месемврије отпутовао у бугарску престоницу Трново да се види са својим пријатељем, бугарским царем Јованом Асеном II. У Трнову се Сава разболео и преминуо у ноћи између 13. и 14. јануара 1236. године. Свечану сахрану обавио је бугарски патријарх Јоаким у припрати цркве Четрдесет мученика.
Архиепископ Арсеније подстицао је краља Владислава да пренесе тело Светог Саве из Трнова у Србију. Краљ Владислав је због тога слао два изасланства бугарском цару. Преносу тела успротивио се патријарх и племство. Тада је краљ Владислав сазвао државни сабор који му је одобрио да лично путује у Трново. Тек тада је бугарски цар одобрио да се тело Светог Саве пренесе у Србију. Када је отворен Савин гроб, нашли су га „света телом и духом, као што су га и пре у животу видели“. Вероватно су га већ тада српски епископи прогласили за светитеља. Архиепископ Арсеније заједно са вишим и нижим свештенством дочекао је тело Светог Саве у манастиру Милешеви. Савино тело положено је у гроб у цркви манастира Милешеве, задужбине краља Владислава. Тело Светог Саве почивало је у манастиру Милешеви до 1594. године када је Синан Паша спалио његове мошти на Врачару 10. маја те године.
Српска Православна Црква празнује: дан упокојења Светог Саве (14/27 јануар); дан спаљивања моштију (27. априла/10. маја) и дан преноса моштију (6/19 маја).

Дела Светог Саве

1) Хиландарска повеља – Ово је повеља Стефана Немање односно Симеона, коју је саставио Свети Сава, писана је 1198. године на пергаменту. До 1896. године чувана је у Хиландару, када су је Хиландарци приликом посете краља Александра Обреновића заједно са Мирослављевим Јеванђељем поклонили и повељу. До II светског рата Хиландарска повеља је чувана у Народној Библиотеци одакле је нестала за време рата.
2) Карејски типик – Свети Сава је у Кареји основао ћелију за усамљенички монашки живот, за двојицу или тројицу монаха. Уз ћелију, Свети Сава подигао је и црквицу посвећену Светом
Сави Освећеном. Године 1199. написао је карејски типик, по коме ће се живети и Богу молити у ћелији
карејској и то усрдније него што се чини у Светој Гори. Карејски устав Светог Саве је тзв. Скитски устав
(скит од коптске речи „шиит“ и значи широка равница). Најстарији текст овога типика написан је на
пергаменту и чува се данас у Хиландару. Текст овог типика урезан је у камену узиданом у цркви изнад врата
Карејскe ћелијe.
3) Хиландарски типик – Ово је превод пролога Евергетидског типика (1199). У Цариграду је постојао
манастир Богородице Евергетиде, који је својим средствима 1049. године подигао Павле, родом из
Цариграда, на свом наслеђеном пустом имању ван зидина Цариграда. Типик Евергетидског манастира има
два дела, синаксар и пролог. Синаксар има више значења у литургичкој терминологији и означава онај део
типика, који излаже богослужење на заједничком скупу у току црквене године. Пролог (који треба да је на
челу и првом месту у типику) излаже прописе за живот и целокупно уређење Евергетидског манастира.
Свети Сава је превео пролог овог типика, изоставивши из оригинала оне делове који одговарају само
приликама Евергетидског манастира, а додавши му извесне делове, који одговарају приликама само
Хиландарског манастира. Превод пролога Евергетидског типика је не само типик Хиландарског, него и
Студеничког манастира, ова два типика су једно те исто, само се разликују у неким појединостима.

4) Житије Светог Симеона – Житије Светог Симеона од Светог Саве (1208) чини почетне главе
Студеничког типика, јер се обично у првим главама типика излаже живот ктитора. Према томе Сава у овом
житију износи живот Светог Симеона као монаха и ктитора Студенице. Ово је прво светачко житије код
Срба, за којим ће се јавити житија другим Србима светитељима.
5) Служба Светом Симеону – Службу Светом Симеону написао је Свети Сава. Под службом разумеју се
песме које се певају на вечерњoj и јутарњој служби. Ово је прва служба Србину светитељу, Свети Сава је
ову службу написао по узору византијских служби преподобнима. Ову Савину службу употебио је
Теодосије при састављању службе Светом Симеону и Светом Сави, а употребио је и састављач службе
преноса моштију Светог Саве.
6) Посланица Спиридону – На своме путовању на Исток, Свети Сава је стигао у Јерусалим, и из
Јерусаслима јавља се Свети Сава овим писмом Спиридону, игуману манастира Студенице. Са пуно осећаја
и чежње према отаџбини у далеком свету и бриге за ствари у отаџбини, пише Свети Сава ово писмо
Спиридону и обавештава га о себи и свом путовању. Ово писмо је једино које се сачувало од приватних
писама Средњег века. Ова посланица према једнима писана је 1229. или 1234. године, а према другима
писана је у јесен 1233. године.
7) Устав за држање псалтира – Свети Сава је осим Карејског устава, написао, односно, превео са грчког
језика још један скитски устав. Овај устав спада у најстарије скитске уставе, који се од IX века примењује у
богослужбеним књигама. Први део овог устава имамо у првој глави Хиландарског устава, а осим тога
поједине изразе и фразе овога устава налазимо и у осталим списима Светог Саве.

Преузето са:http://www.bogoslovijasvetogsave.edu.rs/zivot_i_delo_svetog_save.html

Magister