1465200_DOSITEJ_OBRADOVIC_v

ДОСИТИЈЕ ОБРАДОВИЋ.
(Чаково, 26.10.1739 — Београд, 26/28.03.1811)

Српски просветитељ, писац, филозоф и педагог, први министар просвете.

Живот великога књижевника и просветитеља српскога био је, у опису, читавим поколењима и многим појединцима најбоља наука, најбољи друг и пријатељ, те је постао васпитно средство за дичну омладину српску.

Велики је просветитељ рођен у Чакову, у Банату, године 1739. вероватно на Митров дан (26. октобра) или пред тај празник, који му је, можда, донео крштено име Димитрије. Његови родитељи, без којих оста у раном детињству, имаше још два сина и кћер, али би суђено да се имена честитога Ђурђа и добре Круне помињу по њихову другом сину, Димитрију.

Пошавши у школу рано, Димитрије је убрзо био готов са свим оним што му мале школе чаковске могаху дати. Године брзо пролажаху, а жудња Димитријева, да што више научи, непрестано бејаше жива. Да би предупредио могућне погрешке занесењачкога бежања “ради науке”, а у ствари из верске занесености, у чему је недавно преухитрен један покушај Димитријев, његов га теча Никола одведе око половине 1755. у Тамишвар и да на занат капамаџиски, одакле Димитрије с једним другом, у јулу 1757, ипак тајно оде у сремски манастир Хопово, где се 17. фебруара. 1758. замонаши, заменивши, по својој жељи, крштено име новим именом — Доситије. Мало после тога, 16. априла те године, млади се монах Доситије зађакони. У Хопову је Доситије провео три године и три месеца, за које се време изврши први преображај у животу његову: различити доживљаји, уверења и разуверења, и савети простог али честитог игумана Тодора Милутиновића отворише у Доситија вољу и жељу за живот и учење у животу. Новембра 2. г. 1760. остави Доситије манастир и крене се пут Загреба, где мишљаше остати у школи. А кад му се та жеља не испуни он постојаном одлучношћу заче још већу — да иде, ради науке, у Русију. Ни то му не пође за руком, и он се, с пролећа 1761, упути у Далмацију, где се, као учитељ, намести при цркви Св. Ђурђа у дому црквеном а у Книнском Пољу пред градом Книном. Ту је провео “три миле године” т. ј. до јесени 1763, када зажели поћи у Гору Атонску, али се у Котору разболи те на Мајинама проведе јесен и зиму, а на Ускрс, 11. априла, 1764. запопи га црногорски владика Василије у манастиру на Стањевићима. Не могући још, ислабео, поћи у Св. Гору, Доситије се врати у Далмацију, одакле се, мењајући места, с краја априла 1765. крене морем преко Крфа и Мореје у Хиландар, куда стигне у почетку септембра, па ту остане до пролећа идуће године, када оде у Смирну, у Малој Азији. У школи чувенога тада учитеља Јеротија проведе Доситије, учећи грчки језик и философију, до пролећа 1768, када се, на догледу рата руско-турског, крене натраг. Прешавши убрзо многе крајеве и различите доживљаје, Доситије се, у лето те године, стани у албанском Хормову. Свршетак те и почетак нове године проведе у Крфу, а одатле преко Млетака стигне, с краја марта, у Задар, а из Задра у далматинско село Плавно где отвори школу. Ту дочека и пролеће 1770, па пређе у Скрадин а одатле, пред крај те године, у Задар, где састави годину па се преко Трста упути у Беч, где му “шест полезни и радосни година прођу како шест дана”.

Ту Доситије започе црпсти европску науку и у њу зађе дубље. Ступивши у седму годину, добије од митрополита карловачког Видака понуду да пође са његовим синовцима у Модру. Доситије прими то и проведе у Модри до јесени те, 1777. године, кад се врати у Карловце, одакле одмах походи Банат и место свога рођења. У Карловцима поседи све до идуће јесени, 1778. године, очекујући да га митрополит, по обећању, пошаље у Немачку. Тада отиде у Пожун где остане до половине лета, 1779. г., а онда дигне руке од свега и сиђе у Трст. Сад настаје ново његово путовање по мору, те се Доситије, прешавши Италију и Архипелаг, нађе у Цариграду, одакле оде у Молдавију а из Молдавије у Немачку, у Халу, с јесени 1782. где се упише у каталог халскога университета.

Дошавши у Немачку, Доситије је видео остварен један од највећих својих идеала: бити у средишту науке и учености, питоме духовне културе, и уживати плодове умова највећих мислилаца свега просвећенога човечанства. Каква разлика у жељама и мислима код негдашњега Димитрија и тадашњега Доситија! И не само то: да би штампао своје списе, мораде Доситије прећи у Лајпциг, првих дана пролећа 1783.

Те се знамените године јави Доситије као српски к њ и ж е в н и к . Међутим он се о писању и превођењу књига бавио и раније.

Пуних осамнаест година пре тога, кад се бавио у Далмацији у дому косовскога пароха Аврама Симића, Доситије је први пут узео у руке перо да пише — књижицу. То бејаху исписи из Златоустога, које Доситије спреми за лепу кћер попову Јелену и који се, за тим, раширише у препису по свој Далмацији. Кад се, пет година доцније, врати из Смирне, бејаше Доситије у знању и писмености много тежи: тада напише нов спис, сличан оном првом, и назове га “Буквицом” или “Ижицом”, за којом је следовао превод са грчкога “Христоитије” а затим одмах и “Венац од Алфавита”. Основа “Ижици” и “Венцу” без сумње је у оној првобитној књижевној радњи Доситијевој. Али ниједнога од ових списа Доситије не наштампа — онда, без сумње, зато што није имао где, а доцније зато што их је, научивши се у Европи друкчије и више, још једном прерађивао. У овој трећој преради он их је штампао: “Ижица” и “Венац” дадоше “Басне” и “Совете” а “Христоитија” “Етику” и “Собранија”. О тим ће списима бити речи мало даље. Сада пак стајемо код првога штампанога списа Доситијева, а то је његова аутобиографија — “Живот и прикљученија”, у Лајпцигу, 1783.

Зашто Доситије прича свој живот? Он нам на то питање одмах сам одговара: рад је да остави штогод што ће народу његову бити од користи, рад је науку младој Србадији препоручити и осладити. Ради те похвалне тежње Доситије излаже свој живот од рођења до лета 1760. у једној а затим га продужује до краја 1788. у другој књизи и прилици, уз “Басне”. Почетак својих успомена Доситије посвећује српском народу: “Вами, пожелани житељи Сербије, Босне, Херцеговине, Чрне Горе, Далмације, Хорватске, Срема, Баната и Бачке, вами и вашим последњим унуком с горећим и пуним љубови срцем ови мој мали но усердни труд предајем”. С појавом ове књиге чу се у српској књижевности глас необичан, неочекиван. И садржина и начин како се она изрече изазваше у књижевним круговима српским нове мисли које одвођаху на ново гледиште. Начин говора бејаше нов — јер Доситије проговори у књизи народним говором; садржина бејаше нова —јер Доситије изнесе друкчије мисли о породици и васпитању, о школи и цркви. А што Доситије тада рече — то до данас нико не порече: ни он, ни наука, ни време.

Идуће, 1784, наштампау Лајпцигу “Совете здраваго разума”. То бејаше прво дело које је Доситије наменио штампању и ако не прво које је наштампано. Само име те књиге упућује на ондашњи један правац немачке философије, којије под именом “философије здравогаразума” у ствари био енциклопедија одабраних учења из различитих праваца философских. Врлину снажити а пороке сузбијати похвална је задаћа, и та практична сврха имађаше у литератури својих представника, списа и зборника. Чедо те литературе јесте и овај рад Доситијев, за који сам писац вели да се под тим именом може много што шта кориснога и лепога изнети. Он то и чини у пет занимљивих чланака.

Још је Доситије желео да походи Париз и Лондон, те се, тога ради, крене у позну јесен те, 1784, године. На инглеско земљиште ступи ногом 1. декембра, а по том стигне у Лондон, где остане до половине маја идуће године, па се онда врати у Немачку, а мало затим се настани у Бечу где се лати свога обичнога начина давања лекција. С краја 1787. оде у госте руском ђенералу Србину Зорићу, где, у различитим местима, проведе до јесени 1788, када се врати у Лајпциг, одакле је 1789. прешао по трећи пут у Беч где је остао до лета 1802. године.

Године 1788. штампао је Доситије збирку различитих “Басана”. И тај рад посвећује Доситије драгој му омладини српској, јер је знао каква је велика цена басана за васпитање душе и срца, ума и нарави. Он је у ту збирку унео сто шесет басана, позајмивши их од различитих писаца — Езопа, Лафонтена, Лесинга и др. Али после сваке басне Доситије сам узима реч и изводи читаоцу поуку. Обично се од басне тражи да је тако јасна да читалац може и сам схватити њену поуку; тако су јасне и басне које Доситије избира за српску омладину, и он не узима реч зато што би требало протумачити основу басне већ се користи том приликом да читаоца поучава уза забаву. Те поуке Доситијеве иду од срца, оне су све мудре, искрене и тако занимљиве да и саме собом имају п практичне и књижевне вредности. Кад се, радећи тако, Доситије упусти не само у поучавање већ и у причање, читаоцу се чини даје на појединим местима његова причања из аутобиографије. Као што је басна литерарни облик старога порекла, и као што ће и у будућности имати својих читалаца, тако ће Доситијева збирка бити не само књижевна— историскога значаја као разумна књига у доба кад српских књига са свим мало и бејаше, него и од практичне вредности за читалачке кругове.

Године 1793. штампао је Доситије зборник поуке и забаве “Собраније разних нравоучителних вештеј”. Преводећи и пишући чланке за овај свој зборник, Доситије је имао на уму да “о једној истој материји задуго читати, није за свакога, и мадо је оних који задуго читати могу”; међутим “три или четири листа сваки може на дан очитати, и о тому вас дан мислити”. Красна су питања која Доситије ту расправља, а нарочито се истичу књижевни и научни разговори које он води са читаоцима. Доситијеве су симпатије увек биле на страни оваких зборника, па је он таква издања желео и српској литератури.

У лето 1802. године пређе Доситије у Трст, где му свесни Срби Трстанци одредише за оно доба велику помоћ новчану да би се могао мирно бавити о књижевној радњи. Боравећи наизменце у Трсту и Млецима, Доситије је у половини 1806. оставио Трст и пошао ближе своме завичају. Међутим је 1803. штампао у Млецима превод и прераду “Етике” проф. Соава. То је последње веће дело које је Доситије за живота штампао. Доситије је такве науке желео за свакога: он и старим ратницима за слободу Србије даје у руке ту књигу, јер је у њој наука која свакога морално уздиже и усавршава. Дирљив је начин како стари просветитељ свога рода, Доситије, пише јуначком војводи соколском Петру Николајевићу Молеру, који је рањен лежао, па му за уздар шаље— “Етику”…

Ми нисмо овде побележили библиографски ни половину списа Доситијевих, и ако смо већ поменули најважније међу њима.

У њима и у свему писању своме Доситије је проповедао Србима нову науку. Није то била новина у новој теорији о једном питању: васколики живот народни требало је осветлити виделом науке која је “јасна као сунце”, да би на том виделу народ постао срећан и задовољан.

Он баца погледе на кућу Божју и народну — на манастире и цркве, учећи да се у њима може друкчије, славније, живети. Познајући не само живот манастирски већ и живот народни, Доситије је умео наћи узрочну везу између та два живота, учећи да у самом народу има клица ваљаних које треба црква да развије.

У вези је с тим Доситијево уверење о потреби народнога образовања. Он, који је видео све добре особине свога народа, дошао је до уверења да ће тај народ препородити само просвета. Тога ради он је сву наду полагао у народну омладину. То васпитање долази и школом и читањем. А да би могло бити у народу читања ваља да је у њему писменост развијена. Тога, пак, може бити тек преко школе, која има да постане не само расадник писмености већ и сваке врлине. Он не занемарује ни васпитање женскиња. Насликавши образовану Српкињу, он у племенитом одушевљењу узвикује: “Нека сад свак себи представи, каково би благополучије било имати такове кћери, супруге и матере!” Образовани појединци ваља да дају образовану породицу, или обрнуто: из породице у којој је све на своме месту излазе образовани и честити појединци. А да би, опет, у породици могло бити све на своме месту, потребно је пре свега да је жена, стуб кућни, образована.

Поменусмо раније да је Доситије проговорио у књизи језиком каквим до њега Срби књижевници не говораху. Па ипак он сам не могаше писати онако чисто како је желео. Доситије је казао да треба писати за народ; казао је и да треба писати народним језиком — а што његов језик поред све своје лепоте и блискости народном ипак није језик потпуно чист народни, узрок је пре свега у судбини која прати сваку новину: ваља ломити лед и разбијати заблуде ранијег времена. Али не само језиком својих списа већ уопште мислима о књижевном језику српском Доситије је напреднији од свих претходника. И, шта више, у тим је мислима Доситије напреднији но у самоме своме књижевном језику. На приговор: да ће се стари језик занемарити и пропасти, Доситије пита: “која је нами корист од једнога језика којега у целом народу од десет хиљада једва један, како ваља, разуме, и који је туђ матери мојој и сестрама!” Новина, дакле, Доситијева учења бејаше у уверењу да за народ треба писати народним језиком. За исправност свога учења он се позива на друге народе европске, који се старају да говорни језик дигну на ступањ књижевног језика. За том новином учења свога Доситије је ишао и сам примером, тежећи да се први влада по закону који прописује.

Познавши народ српски боље него ико до њега, Доситије уверава да се карактер српске народности не разликује од племенитога карактера инглескога или саксонскога. Међу Србима је “ни длаке мањи него енглеске слободе дух”, јер је “карактер српског народа чист, мужествен и херојически колико и ког најславнијег народа у Европи”. Даље прича како је познао различите народе а нарочито Србе од Баната до Адрије. У свих је становника у тим крајевима, као и у Србији, Босни, Славонији, Далмацији, Херцеговини, Црној Гори, нашао једну природу, што је знак да је то један народ. Тако Доситије излази први који проповеда просторну и бројну величину српскога народа и који се том величином одушевљава.

Са тих, и других, учења и мисли, које су за ондашње стање српскога народа биле необичне, високе — Доситије је дуго називан српским философом. И не само то. У сваком погледу знаменит и трајно значајан рад Доситијев као и његов занимљив и тако поучан живот учинише да се имену његову дају још и други часни надимци, као н. пр. српски Анахарзис, српски Сократ, Ломоносов и т. д., док се, међу тим, као нај-ахвалнији предмет истичу за испитивање сличности које се налазе у животу и раду Доситија с једне и Светога Саве или Вука Караџића са друге стране. Сава — Доситије — Вук: три вида духовне величине српскога ђенија. За славу је Доситијеву доста, што он може бити у средини међу двојицом отаца старе и нове књижевности српске.

Ми смо излагање живота Доситијева прекинули код његова поласка из Трста у лето 1806. г. Доситија привлачаху Србији први гласи о новој слободи у њој. Српском устанку посветио је Доситије најлепшу песму своју и за српскога књижевника велику своту новаца од 400 форината. Ступивши у Смедереву, где је тада био управни Савет Српски, ногом на “обећану земљу”, Доситије се одмах примио да ради посла народног иде у Влашку, а кад се отуда вратио прешао је на свагда у тек ослобођени Београд. У част његова доласка град бејаше окићен, топови са бедема грмљаху, а грађани прекрилише дунавску обалу, где онда бејаше пристаниште. Тако је свечано дочекан Доситије, који убрзо поста члан Савета Народнога.

Доситије суделоваше у свечаном отварању београдске Велике Школе, у почетку септембра 1808, а мало после тога преже да се отвори и богословска школа. Тога ради он уступи школи своју, од народа добијену, кућу, коју о свом трошку оправи и спреми за рад. Он је мирио завађене старешине, кретао посао напред и опет — уздисао за миром у коме ће моћи писати и штампати списе у Београду. Многе анегдоте из тога времена карактеришу овога необичнога човека као великога Србина. Једну од њих наводимо. Године 1809, после погибије на Каменици, кад Турци избише већ на Дунав код Пожаревца, Београд се ускомеша, а многи навалише преко Саве и Дунава. Неко позва Доситија да се и он склони, а Доситије му одговори: “Ја сам добегао у своје отачаство, па сад, ако оно страда, нека и мене погазе турски коњи!”

Од самога почетка године 1811. Доситије бејаше у новом министарству први српски министар просвете. У том је положају био свега три месеца, јер последњи дани марта — 26. или 28. — донеше и час смрти бесмртнога Доситија Обрадовића.

Доситије је желео да га сахране у топчидерском Кошутњаку код хајдучке чесме, али су његови сувременици држали да ће указати већи чин поштовања ако га сахране пред Великом Саборном Црквом у Београду. Та његова вечна кућа има већ своју часну историју, у којој је последња страна исписана најсветлијим писменима народне и државне захвалности, којаје 15. септембра 1897. још једном обновила гроб његов.

Доситије је, у једном маленом спису свом, изјавио како би му “преко мере плаћено било” ако би Срби над гробом његовим кад рекли: “Овде леже његове српске кости; он је љубио свој род!” Његоваје смерна жеља одавно испуњена. Његовом гробу Србин само у тим мислима и прилази.

DOSITIJE OBRADOVIĆ.
(Čakovo, 26.10.1739 — Beograd, 26/28.03.1811)

srpski prosvetitelj, pisac, filozof i pedagog, prvi ministar prosvete

Život velikoga književnika i prosvetitelja srpskoga bio je, u opisu, čitavim pokolenjima i mnogim pojedincima najbolja nauka, najbolji drug i prijatelj, te je postao vaspitno sredstvo za dičnu omladinu srpsku.

Veliki je prosvetitelj rođen u Čakovu, u Banatu, godine 1739. verovatno na Mitrov dan (26. oktobra) ili pred taj praznik, koji mu je, možda, doneo kršteno ime Dimitrije. Njegovi roditelji, bez kojih osta u ranom detinjstvu, imađahu još dva sina i kćer, ali bi suđeno da se imena čestitoga Đurđa i dobre Krune pominju po njihovu drugom sinu, Dimitriju.

Pošavši u školu rano, Dimitrije je ubrzo bio gotov sa svim onim što mu male škole čakovske mogahu dati. Godine brzo prolažahu, a žudnja Dimitrijeva, da što više nauči, neprestano bejaše živa. Da bi predupredio mogućne pogreške zanesenjačkoga bežanja “radi nauke”, a u stvari iz verske zanesenosti, u čemu je nedavno preuhitren jedan pokušaj Dimitrijev, njegov ga teča Nikola odvede oko polovine 1755. u Tamišvar i da na zanat kapamadžiski, odakle Dimitrije s jednim drugom, u julu 1757, ipak tajno ode u sremski manastir Hopovo, gde se 17. februara. 1758. zamonaši, zamenivši, po svojoj želji, kršteno ime novim imenom — Dositije. Malo posle toga, 16. aprila te godine, mladi se monah Dositije zađakoni. U Hopovu je Dositije proveo tri godine i tri meseca, za koje se vreme izvrši prvi preobražaj u životu njegovu: različiti doživljaji, uverenja i razuverenja, i saveti prostog ali čestitog igumana Todora Milutinovića otvoriše u Dositija volju i želju za život i učenje u životu. Novembra 2. g. 1760. ostavi Dositije manastir i krene se put Zagreba, gde mišljaše ostati u školi. A kad mu se ta želja ne ispuni on postojanom odlučnošću zače još veću — da ide, radi nauke, u Rusiju. Ni to mu ne pođe za rukom, i on se, s proleća 1761, uputi u Dalmaciju, gde se, kao učitelj, namesti pri crkvi Sv. Đurđa u domu crkvenom a u Kninskom Polju pred gradom Kninom. Tu je proveo “tri mile godine” t. j. do jeseni 1763, kada zaželi poći u Goru Atonsku, ali se u Kotoru razboli te na Majinama provede jesen i zimu, a na Uskrs, 11. aprila, 1764. zapopi ga crnogorski vladika Vasilije u manastiru na Stanjevićima. Ne mogući još, islabeo, poći u Sv. Goru, Dositije se vrati u Dalmaciju, odakle se, menjajući mesta, s kraja aprila 1765. krene morem preko Krfa i Moreje u Hilandar, kuda stigne u početku septembra, pa tu ostane do proleća iduće godine, kada ode u Smirnu, u Maloj Aziji. U školi čuvenoga tada učitelja Jerotija provede Dositije, učeći grčki jezik i filosofiju, do proleća 1768, kada se, na dogledu rata rusko-turskog, krene natrag. Prešavši ubrzo mnoge krajeve i različite doživljaje, Dositije se, u leto te godine, stani u albanskom Hormovu. Svršetak te i početak nove godine provede u Krfu, a odatle preko Mletaka stigne, s kraja marta, u Zadar, a iz Zadra u dalmatinsko selo Plavno gde otvori školu. Tu dočeka i proleće 1770, pa pređe u Skradin a odatle, pred kraj te godine, u Zadar, gde sastavi godinu pa se preko Trsta uputi u Beč, gde mu “šest polezni i radosni godina prođu kako šest dana”.

Tu Dositije započe crpsti evropsku nauku i u nju zađe dublje. Stupivši u sedmu godinu, dobije od mitropolita karlovačkog Vidaka ponudu da pođe sa njegovim sinovcima u Modru. Dositije primi to i provede u Modri do jeseni te, 1777. godine, kad se vrati u Karlovce, odakle odmah pohodi Banat i mesto svoga rođenja. U Karlovcima posedi sve do iduće jeseni, 1778. godine, očekujući da ga mitropolit, po obećanju, pošalje u Nemačku. Tada otide u Požun gde ostane do polovine leta, 1779. g., a onda digne ruke od svega i siđe u Trst. Sad nastaje novo njegovo putovanje po moru, te se Dositije, prešavši Italiju i Arhipelag, nađe u Carigradu, odakle ode u Moldaviju a iz Moldavije u Nemačku, u Halu, s jeseni 1782. gde se upiše u katalog halskoga universiteta.

Došavši u Nemačku, Dositije je video ostvaren jedan od najvećih svojih ideala: biti u središtu nauke i učenosti, pitome duhovne kulture, i uživati plodove umova najvećih mislilaca svega prosvećenoga čovečanstva. Kakva razlika u željama i mislima kod negdašnjega Dimitrija i tadašnjega Dositija! I ne samo to: da bi štampao svoje spise, morade Dositije preći u Lajpcig, prvih dana proleća 1783.

Te se znamenite godine javi Dositije kao srpski k nj i ž e v n i k . Međutim on se o pisanju i prevođenju knjiga bavio i ranije.

Punih osamnaest godina pre toga, kad se bavio u Dalmaciji u domu kosovskoga paroha Avrama Simića, Dositije je prvi put uzeo u ruke pero da piše — knjižicu. To bejahu ispisi iz Zlatoustoga, koje Dositije spremi za lepu kćer popovu Jelenu i koji se, za tim, raširiše u prepisu po svoj Dalmaciji. Kad se, pet godina docnije, vrati iz Smirne, bejaše Dositije u znanju i pismenosti mnogo teži: tada napiše nov spis, sličan onom prvom, i nazove ga “Bukvicom” ili “Ižicom”, za kojom je sledovao prevod sa grčkoga “Hristoitije” a zatim odmah i “Venac od Alfavita”. Osnova “Ižici” i “Vencu” bez sumnje je u onoj prvobitnoj književnoj radnji Dositijevoj. Ali nijednoga od ovih spisa Dositije ne naštampa — onda, bez sumnje, zato što nije imao gde, a docnije zato što ih je, naučivši se u Evropi drukčije i više, još jednom prerađivao. U ovoj trećoj preradi on ih je štampao: “Ižica” i “Venac” dadoše “Basne” i “Sovete” a “Hristoitija” “Etiku” i “Sobranija”. O tim će spisima biti reči malo dalje. Sada pak stajemo kod prvoga štampanoga spisa Dositijeva, a to je njegova autobiografija — “Život i priključenija”, u Lajpcigu, 1783.

Zašto Dositije priča svoj život? On nam na to pitanje odmah sam odgovara: rad je da ostavi štogod što će narodu njegovu biti od koristi, rad je nauku mladoj Srbadiji preporučiti i osladiti. Radi te pohvalne težnje Dositije izlaže svoj život od rođenja do leta 1760. u jednoj a zatim ga produžuje do kraja 1788. u drugoj knjizi i prilici, uz “Basne”. Početak svojih uspomena Dositije posvećuje srpskom narodu: “Vami, poželani žitelji Serbije, Bosne, Hercegovine, Črne Gore, Dalmacije, Horvatske, Srema, Banata i Bačke, vami i vašim poslednjim unukom s gorećim i punim ljubovi srcem ovi moj mali no userdni trud predajem”. S pojavom ove knjige ču se u srpskoj književnosti glas neobičan, neočekivan. I sadržina i način kako se ona izreče izazvaše u književnim krugovima srpskim nove misli koje odvođahu na novo gledište. Način govora bejaše nov — jer Dositije progovori u knjizi narodnim govorom; sadržina bejaše nova —jer Dositije iznese drukčije misli o porodici i vaspitanju, o školi i crkvi. A što Dositije tada reče — to do danas niko ne poreče: ni on, ni nauka, ni vreme.

Iduće, 1784, naštampau Lajpcigu “Sovete zdravago razuma”. To bejaše prvo delo koje je Dositije namenio štampanju i ako ne prvo koje je naštampano. Samo ime te knjige upućuje na ondašnji jedan pravac nemačke filosofije, kojije pod imenom “filosofije zdravogarazuma” u stvari bio enciklopedija odabranih učenja iz različitih pravaca filosofskih. Vrlinu snažiti a poroke suzbijati pohvalna je zadaća, i ta praktična svrha imađaše u literaturi svojih predstavnika, spisa i zbornika. Čedo te literature jeste i ovaj rad Dositijev, za koji sam pisac veli da se pod tim imenom može mnogo što šta korisnoga i lepoga izneti. On to i čini u pet zanimljivih članaka.

Još je Dositije želeo da pohodi Pariz i London, te se, toga radi, krene u poznu jesen te, 1784, godine. Na inglesko zemljište stupi nogom 1. dekembra, a po tom stigne u London, gde ostane do polovine maja iduće godine, pa se onda vrati u Nemačku, a malo zatim se nastani u Beču gde se lati svoga običnoga načina davanja lekcija. S kraja 1787. ode u goste ruskom đeneralu Srbinu Zoriću, gde, u različitim mestima, provede do jeseni 1788, kada se vrati u Lajpcig, odakle je 1789. prešao po treći put u Beč gde je ostao do leta 1802. godine.

Godine 1788. štampao je Dositije zbirku različitih “Basana”. I taj rad posvećuje Dositije dragoj mu omladini srpskoj, jer je znao kakva je velika cena basana za vaspitanje duše i srca, uma i naravi. On je u tu zbirku uneo sto šeset basana, pozajmivši ih od različitih pisaca — Ezopa, Lafontena, Lesinga i dr. Ali posle svake basne Dositije sam uzima reč i izvodi čitaocu pouku. Obično se od basne traži da je tako jasna da čitalac može i sam shvatiti njenu pouku; tako su jasne i basne koje Dositije izbira za srpsku omladinu, i on ne uzima reč zato što bi trebalo protumačiti osnovu basne već se koristi tom prilikom da čitaoca poučava uza zabavu. Te pouke Dositijeve idu od srca, one su sve mudre, iskrene i tako zanimljive da i same sobom imaju p praktične i književne vrednosti. Kad se, radeći tako, Dositije upusti ne samo u poučavanje već i u pričanje, čitaocu se čini daje na pojedinim mestima njegova pričanja iz autobiografije. Kao što je basna literarni oblik staroga porekla, i kao što će i u budućnosti imati svojih čitalaca, tako će Dositijeva zbirka biti ne samo književna— istoriskoga značaja kao razumna knjiga u doba kad srpskih knjiga sa svim malo i bejaše, nego i od praktične vrednosti za čitalačke krugove.

Godine 1793. štampao je Dositije zbornik pouke i zabave “Sobranije raznih nravoučitelnih veštej”. Prevodeći i pišući članke za ovaj svoj zbornik, Dositije je imao na umu da “o jednoj istoj materiji zadugo čitati, nije za svakoga, i mado je onih koji zadugo čitati mogu”; međutim “tri ili četiri lista svaki može na dan očitati, i o tomu vas dan misliti”. Krasna su pitanja koja Dositije tu raspravlja, a naročito se ističu književni i naučni razgovori koje on vodi sa čitaocima. Dositijeve su simpatije uvek bile na strani ovakih zbornika, pa je on takva izdanja želeo i srpskoj literaturi.

U leto 1802. godine pređe Dositije u Trst, gde mu svesni Srbi Trstanci odrediše za ono doba veliku pomoć novčanu da bi se mogao mirno baviti o književnoj radnji. Boraveći naizmence u Trstu i Mlecima, Dositije je u polovini 1806. ostavio Trst i pošao bliže svome zavičaju. Međutim je 1803. štampao u Mlecima prevod i preradu “Etike” prof. Soava. To je poslednje veće delo koje je Dositije za života štampao. Dositije je takve nauke želeo za svakoga: on i starim ratnicima za slobodu Srbije daje u ruke tu knjigu, jer je u njoj nauka koja svakoga moralno uzdiže i usavršava. Dirljiv je način kako stari prosvetitelj svoga roda, Dositije, piše junačkom vojvodi sokolskom Petru Nikolajeviću Moleru, koji je ranjen ležao, pa mu za uzdar šalje— “Etiku”…

Mi nismo ovde pobeležili bibliografski ni polovinu spisa Dositijevih, i ako smo već pomenuli najvažnije među njima.

U njima i u svemu pisanju svome Dositije je propovedao Srbima novu nauku. Nije to bila novina u novoj teoriji o jednom pitanju: vaskoliki život narodni trebalo je osvetliti videlom nauke koja je “jasna kao sunce”, da bi na tom videlu narod postao srećan i zadovoljan.

On baca poglede na kuću Božju i narodnu — na manastire i crkve, učeći da se u njima može drukčije, slavnije, živeti. Poznajući ne samo život manastirski već i život narodni, Dositije je umeo naći uzročnu vezu između ta dva života, učeći da u samom narodu ima klica valjanih koje treba crkva da razvije.

U vezi je s tim Dositijevo uverenje o potrebi narodnoga obrazovanja. On, koji je video sve dobre osobine svoga naroda, došao je do uverenja da će taj narod preporoditi samo prosveta. Toga radi on je svu nadu polagao u narodnu omladinu. To vaspitanje dolazi i školom i čitanjem. A da bi moglo biti u narodu čitanja valja da je u njemu pismenost razvijena. Toga, pak, može biti tek preko škole, koja ima da postane ne samo rasadnik pismenosti već i svake vrline. On ne zanemaruje ni vaspitanje ženskinja. Naslikavši obrazovanu Srpkinju, on u plemenitom oduševljenju uzvikuje: “Neka sad svak sebi predstavi, kakovo bi blagopolučije bilo imati takove kćeri, supruge i matere!” Obrazovani pojedinci valja da daju obrazovanu porodicu, ili obrnuto: iz porodice u kojoj je sve na svome mestu izlaze obrazovani i čestiti pojedinci. A da bi, opet, u porodici moglo biti sve na svome mestu, potrebno je pre svega da je žena, stub kućni, obrazovana.

Pomenusmo ranije da je Dositije progovorio u knjizi jezikom kakvim do njega Srbi književnici ne govorahu. Pa ipak on sam ne mogaše pisati onako čisto kako je želeo. Dositije je kazao da treba pisati za narod; kazao je i da treba pisati narodnim jezikom — a što njegov jezik pored sve svoje lepote i bliskosti narodnom ipak nije jezik potpuno čist narodni, uzrok je pre svega u sudbini koja prati svaku novinu: valja lomiti led i razbijati zablude ranijeg vremena. Ali ne samo jezikom svojih spisa već uopšte mislima o književnom jeziku srpskom Dositije je napredniji od svih prethodnika. I, šta više, u tim je mislima Dositije napredniji no u samome svome književnom jeziku. Na prigovor: da će se stari jezik zanemariti i propasti, Dositije pita: “koja je nami korist od jednoga jezika kojega u celom narodu od deset hiljada jedva jedan, kako valja, razume, i koji je tuđ materi mojoj i sestrama!” Novina, dakle, Dositijeva učenja bejaše u uverenju da za narod treba pisati narodnim jezikom. Za ispravnost svoga učenja on se poziva na druge narode evropske, koji se staraju da govorni jezik dignu na stupanj književnog jezika. Za tom novinom učenja svoga Dositije je išao i sam primerom, težeći da se prvi vlada po zakonu koji propisuje.

Poznavši narod srpski bolje nego iko do njega, Dositije uverava da se karakter srpske narodnosti ne razlikuje od plemenitoga karaktera ingleskoga ili saksonskoga. Među Srbima je “ni dlake manji nego engleske slobode duh”, jer je “karakter srpskog naroda čist, mužestven i herojičeski koliko i kog najslavnijeg naroda u Evropi”. Dalje priča kako je poznao različite narode a naročito Srbe od Banata do Adrije. U svih je stanovnika u tim krajevima, kao i u Srbiji, Bosni, Slavoniji, Dalmaciji, Hercegovini, Crnoj Gori, našao jednu prirodu, što je znak da je to jedan narod. Tako Dositije izlazi prvi koji propoveda prostornu i brojnu veličinu srpskoga naroda i koji se tom veličinom oduševljava.

Sa tih, i drugih, učenja i misli, koje su za ondašnje stanje srpskoga naroda bile neobične, visoke — Dositije je dugo nazivan srpskim filosofom. I ne samo to. U svakom pogledu znamenit i trajno značajan rad Dositijev kao i njegov zanimljiv i tako poučan život učiniše da se imenu njegovu daju još i drugi časni nadimci, kao n. pr. srpski Anaharzis, srpski Sokrat, Lomonosov i t. d., dok se, među tim, kao naj-ahvalniji predmet ističu za ispitivanje sličnosti koje se nalaze u životu i radu Dositija s jedne i Svetoga Save ili Vuka Karadžića sa druge strane. Sava — Dositije — Vuk: tri vida duhovne veličine srpskoga đenija. Za slavu je Dositijevu dosta, što on može biti u sredini među dvojicom otaca stare i nove književnosti srpske.

Mi smo izlaganje života Dositijeva prekinuli kod njegova polaska iz Trsta u leto 1806. g. Dositija privlačahu Srbiji prvi glasi o novoj slobodi u njoj. Srpskom ustanku posvetio je Dositije najlepšu pesmu svoju i za srpskoga književnika veliku svotu novaca od 400 forinata. Stupivši u Smederevu, gde je tada bio upravni Savet Srpski, nogom na “obećanu zemlju”, Dositije se odmah primio da radi posla narodnog ide u Vlašku, a kad se otuda vratio prešao je na svagda u tek oslobođeni Beograd. U čast njegova dolaska grad bejaše okićen, topovi sa bedema grmljahu, a građani prekriliše dunavsku obalu, gde onda bejaše pristanište. Tako je svečano dočekan Dositije, koji ubrzo posta član Saveta Narodnoga.

Dositije sudelovaše u svečanom otvaranju beogradske Velike Škole, u početku septembra 1808, a malo posle toga preže da se otvori i bogoslovska škola. Toga radi on ustupi školi svoju, od naroda dobijenu, kuću, koju o svom trošku opravi i spremi za rad. On je mirio zavađene starešine, kretao posao napred i opet — uzdisao za mirom u kome će moći pisati i štampati spise u Beogradu. Mnoge anegdote iz toga vremena karakterišu ovoga neobičnoga čoveka kao velikoga Srbina. Jednu od njih navodimo. Godine 1809, posle pogibije na Kamenici, kad Turci izbiše već na Dunav kod Požarevca, Beograd se uskomeša, a mnogi navališe preko Save i Dunava. Neko pozva Dositija da se i on skloni, a Dositije mu odgovori: “Ja sam dobegao u svoje otačastvo, pa sad, ako ono strada, neka i mene pogaze turski konji!”

Od samoga početka godine 1811. Dositije bejaše u novom ministarstvu prvi srpski ministar prosvete. U tom je položaju bio svega tri meseca, jer poslednji dani marta — 26. ili 28. — doneše i čas smrti besmrtnoga Dositija Obradovića.

Dositije je želeo da ga sahrane u topčiderskom Košutnjaku kod hajdučke česme, ali su njegovi suvremenici držali da će ukazati veći čin poštovanja ako ga sahrane pred Velikom Sabornom Crkvom u Beogradu. Ta njegova večna kuća ima već svoju časnu istoriju, u kojoj je poslednja strana ispisana najsvetlijim pismenima narodne i državne zahvalnosti, kojaje 15. septembra 1897. još jednom obnovila grob njegov.

Dositije je, u jednom malenom spisu svom, izjavio kako bi mu “preko mere plaćeno bilo” ako bi Srbi nad grobom njegovim kad rekli: “Ovde leže njegove srpske kosti; on je ljubio svoj rod!” Njegovaje smerna želja odavno ispunjena. Njegovom grobu Srbin samo u tim mislima i prilazi.

Tekst preuzet iz knjige
Znameniti Srbi XIX veka
Andra Gavrilović
Drugo dopunjeno izdanje
Naučna KMD
Beograd, 2008.

#dositej #cas #matematika #fizika #hemija #hemije #fizike #matematike #prijemni #matura #srpski #kombinovani

magister